“FATALNA DAMA” – ODLOMAK

Marinela i Novak su bili previše urađeni. Podelili su špriceve u kome je bila prilično snažna doza. Fleš ih je udario automatski. Odmah je počelo da ih radi. Na žurci su pili viski i podelili dva šprica. Novak joj je rekao da je od sada samo njegova, i da će postupati po njegovom naređenju. Ona je poslušno klimnula glavom, posmatrajući ga zaneseno. Na kraju su ležali na podu od stana gde je bila žurka i bledo posmatrali zid. Osećali su se super, ali nisu bili sigurni šta konkretno rade sa heroinom, ili šta heroin radi sa njima.

Sutradan je Vlada dopratio Nataliju do kuće. Dogovorili su se da uveče svrati kod njega. Tuširala se dugo, i razmišljala o svom i suviše lagodnom životu. Pušila je cigaretu i sedela na balkonu. Volela je povremeno da bude sama sa sobom. Pogotovo u ovim momentima kada su joj se previrale konfuzne misli po glavi. Začula je ulazna vrata i skočila sa sve cigaretom u ruci. Kada je ugledala Marinelu, bacila joj se u zagrljaj.

“Dušo moja.” Reče Marinela.

“Zašto si bleda tako?” Upita je Natalija.

“Ma, naporna žurka. Biće u redu. Nego, došla sam da te upoznam sa nekim..”

“Aha, sa kim to?” Upita Natalija znatiželjno. Na vratima se pojavi Novak sa buketom cveća koje je kupio za Nataliju i pruži joj ruku.

“Novak, čast mi je.”

“Natalija.” Odgovori ona, ne uzvrativši mu ruku.

“Budi pristojna.” Reče Marinela.

“Pristojna sam.” Odgovori ona smeškajući se cinično.

“Izvini, takva je sa svima.”

“Nema veze, razumem.” Odgovori Novak posmatrajući je znatiželjno. Kako je bio pronicljiv, odmah je zapazio njenu neukrotivu prirodu, i divljinu kojom je zračila. Pomislio je, kako bi baš on mogao da ukroti ovakvu devojku, samo da nije toliko prokleto narcisoidna. Trudio se da njegov pogled ne ostane preterano dugo usmeren na njenim grudima i očima iz kojih je izbijala vatra.

***

U ranim jutarnjim satima u Beogradu, Natalija se vraćala mučnim koracima iz bolnice. Osećala se slabo i malaksalo. Znala je koliko je tešku stvar napravila. Znala je ona to dobro nesvesnim delom. Ni o čemu nije bila u stanju da razmišlja osim o tome, da je deo nje u potpunosti umro. Ništa više nije isto, niti će biti. Vreme je bilo tmurno. Pripremala se kiša. Pogledala je u nebo. Iz obližnjeg kafića je treštao novi hit od grupe Xenia – “Zato danas, ti si sama, nauči da moraš nekom pripadati, Xenia…”

Odzvanjalo joj je u ušima. Mučnim koracima je otišla do stana. Tuga je lebdela u vazduhu. Pitala se, u kom pravcu sve ide? Nele je dolazio na vrata od njenog stana. Rekla bi mu da ode, i da se više nikada ne vraća. Krivila ga je za sve. Mrzela ga je. Mrzela je sebe. Spavao je pred vratima i zahtevao da mu kaže šta se dešava. Uzaludno. Vrata su za njega bila zatvorena. Zauvek. Njemu se činilo da od pakla postoji još nešto gore i veće, a to je upravo ovo stanje u kome se on nalazi. Bio je spreman i da umre za nju, ali njoj više ništa nije imalo smisla. Bilo joj je loše, jako loše. Vlada se opijao konstantno i proklinjao je bez prestanka. Vratio se bivšoj verenici, trudivši se da zaboravi Nataliju.

***

Tamo negde u Švedskoj, Marinela je ležala pod mešavinom jakih sedativa i supstanci. Kada bi dejstvo popustilo, vrištala bi iz sveg glasa. Novak bi ležao pored nje, i besomučno ponavljao: “Zbog čega si morala da me nateraš na ovo?! Vidiš li šta radim sa nama?! Shvataš li da te volim?” Pričao bi bez prestanka. U nekim momentima bi se i sam predozirao i ležao pored nje. Grlio bi je čvrsto. Ponavljao je sebi. Na ovo ga je naterala ona. Upravo ona.