GREŠNICA - ODLOMAK II

Boravila sam kod njega svaki dan, i na neki način navikla na novo okruženje. Želeo je što više vremena da provodi sa mnom. Od starta sam naglasila da želim i svoju slobodu, i vreme za sebe. Pružio mi je slobodu, ali onoliku koliku je i sam mogao da podnese. Navikla sam na njegova stalna zivkanja i poruke. Ludeo bi kada bih mu bez razloga prekidala pozive. Ponašala sam se onako kako sam želela. Ponekad sam bila bahata, luda, bezobrazna – ali to sam ja. Zavoleo me je takvu. Da sam drugačija – ne bih mu bila zanimljiva. Ni njemu, ni onima pre njega. Za sve poruke eksplicitnog sadržaja koje bih pronalazila u njegovom telefonu, vraćala bih mu troduplo. Shvatila sam da se video sa onom polu poznatom voditeljkom, na koju se loži čitava Srbija. Da je privlačna, privlačna je. Nema šta. Dok sam čitala jedno jutro njihovu prepisku, osećala sam mučninu i vrtoglavicu istovremeno. Sujeta mi je bila zgažena. Srce mi se kidalo. Osećala sam se poraženo i poniženo. Od besa nisam bila u stanju da pustim suzu. Privlačno lice koje je imala voditeljka me je dovodilo do krajnje tačke ludila. Zamišljala sam ga kako gleda u to lice dok doživljava vrhunac. Trnci su mi prolazili kroz čitavo telo. Poželela sam mu sve najgore. Poželela sam da crkava. Poželela sam da ga gazim, dugo, mučno i postepeno. Osećala sam poniženje. Stravično poniženje. To veče, kada se vratio iz hotelske sobe gde je proveo dva sata sa njom, kupio mi je bež usku haljinu, moj omiljeni parfem, i gomilu nebitnih stvari. To isto veče je vodio ljubav i sa mnom. Zaspao je brzo. Ja sam ostala budna gotovo čitavu noć. Sedela sam na terasi i posmatrala nebo, zgrade, prolaznike, klince koji se vraćaju iz klubova. Posmatrala sam život. Ključala sam od besa i tuge, ali sam bila mirna. Neopisivo mirna. Odlučila sam da mu se sutradan pošteno osvetim. Sutradan, dok je završavao obaveze oko kluba, pozvala sam na piće njegovog prijatelja Strahinju. Strahinja je bio klasičan krimos, opakog pogleda i izgleda. Njegova slika bi povremeno izlazila u novinama. Važio je za veoma opasnog tipa. Držao je pola Beograda. Žalila sam mu se i pokazivala skrinšot poruke koje sam pronalazila u Lukinom telefonu. Odmahivao je rukom.

“Mače, to ti je gimnastika samo. On tebe voli. To ti je sigurno. Pa bre, on je lud za tobom, u to ne sumnjaj.” Govorio je paleći cigaretu i ispijajući vino.

“Povredio me je, sada ja želim da povredim njega.” Rekoh sedajući mu u krilo. Gledao me je začuđeno. Nije očekivao. Otkopčala sam mu šlic. Nabio me je grubo na sebe. Zabolelo je. Držao me je snažno za bokove i pomerao napred nazad. Nisam uživala. Bolelo je. I suviše. No, sama potreba da uzvratim Luki, bila je jača od svega. Povređivala sam sebe na neki način fizički, kako bih odagnala emotivni bol i ponizila Luku. Strahinja je bio gotov prebrzo. Na vratima me je poljubio u usta. Baba iz susednog stana nas je gledala razgoračenih očiju. To je ona bakica koju je Luka svako jutro ljubazno pozdravljao. Strahinja joj je mahnuo rukom u znak pozdrava, a ja sam se osmehnula. Ribala sam dugo fotelju. To je bila Lukina omiljena fotelja. Smejala sam se cinično. Tuširala sam se dugo sa vrelom vodom, a predveče spremila Lukino omiljeno jelo. Nisam mogla da vodim ljubav sa njim, jer sam bila i suviše iscrpljena. Slagala sam da me boli glava. Poljubio me je nežno i zaspao. Utonula sam u san sa osmehom na licu, znajući da sam mu zadala i više nego ravnomeran udarac. No, on to neće saznati. Muška prevara se lakše otkrije, žena je bolji glumac kada želi nešto da sakrije.

U poslednjih nekoliko dana izluđujem Luku. Histerišem, gađam ga stvarima, govorim da ću ga ostaviti i nazivam ga pogrdnim imenima. Ponekad mi uzvraća, ponekad me pusti.

“Šta ti se dešava? Zbog čega si ovakva? Šta je jebeni problem?! Vikao je jedno veče.

“Zato što sam se nekome gotovo predala nakon dužeg vremena i poverovala mu, dok taj neko sa strane tuca voditeljke. Eto taj.” Rekoh smireno. Gledao me je.

“Katarina, pusti to. Baviš se glupim stvarima. I ništa mi nije značilo.” Uzvratio je i više nego mirno. Otpila sam gutljaj belog vina i pogledala ga. Nisam mogla da se iskontrolišem.

“Povredilo me je, znaš?”

“Neće se ponoviti, ja te volim. Misli šta hoćeš, ali sam iskren. Ti si jedina osoba u mom životu sa kojom imam nešto iskreno, i voleo bih da ostane tako.”

“Ah da, tvoji roditelji, ortaci koji su ti ortaci zbog para, fufice koje izlaze sa tobom jer si šmeker na glasu, bla bla.”

“Ponekad se ponašaš kao ledena kučka.” Rekao je besno. Pogledah ga.

“Nije pametno povrediti ledenu kučku, jer ledena kučka će ti servirati prilično ledenu osvetu, znaš?” Rekoh jos besnije.

“Na šta ciljaš?”

“Nije važno.”

“Kako nije važno? Šta sad? Pripremaš mi neku osvetu, jel?” Počeo je da priča nervozno. Paničio je. Pa njega bi razbilo da sazna da sam se na njegovoj omiljenoj fotelji kresnula sa njegovim dobrim ortakom. Neće saznati, nisam baš tolika kučka. On to jednostavno ne bi podneo. Bilo mi ga je čak i žao u sekundi. Smejala sam se u sebi.

“Neću, sve je okej.” Rekoh zagrlivši ga. Okrenuo me je prema sebi obuhvativši mi lice rukama.

“Volim te lujko, i previše.” Osmehnuh se. Poljubio me je.

Novogodišnja proslava. Svirka u Franšu. Oko nas su sva poznata, uštogljena, i isfolirana lica. Prezirem ih. Prezirem njihove nepostojeće isfeminizirane ličnosti. Klasika. Mlade devojke sa političarima, starlete sa fudbalerima, folk pevači koji u sebe trpaju ogromne količine prasetine kao da je u životu nisu probali. Tu je i voditeljka koja se kresnula sa Lukom. Sedi sa nekim zadriglim matorcem koji predstavlja neku stranku. Povremeno gleda u Luku. On u nju ne gleda. Drži me čvrsto za ruku. Sa nama je puno Lukinih prijatelja. Svi me srdačno pozdravljaju i nazdravljaju. Tu je i Strahinja. Posmatra me pohotno. Čujem Luku kako pijano šapuće Strahinji da sam ja njegova buduća žena. O da. Možda u snovima. Strahinja klima glavom i odmerava me. Luka je suviše pijan da registruje Strahinjin pogled koji šeta po mom telu. Dobra hrana, hladan šampanjac koji i više nego lagano klizi niz grlo, njegova ruka preko mog ramena. Prvi put ništa nisam poželela za Novu godinu. Ne znam da li je to dobro ili loše. Pričala sam dugo sa konobarem koji mi je pričao da piše u međuvremenu pesme. San mu je da izda zbirku pesama. Podržavala sam ga u tome i savetovala kojim izdavačima da se obrati. Čitavo veče sam bila okružena jednim te istim ljudima, koji su želeli da im trubači vrište na uvo. Povukla sam se i razgovarala sa Milošem, pesnikom i konobarem. Govorio mi je da ga poezija spašava. Razgovarali smo o Fridi. Oboje smo se složili da je ona bila živa inspiracija. U jednom trenutku, osetih dodir ruke koja me grubo odvlači na drugi kraj sale. Luka. Bio je pripit i besan. Nekoliko minuta kasnije, razgovarali smo u toaletu.

“Jesi li ti normalna? Imaš li granicu, ili bi htela da se pojebeš sa svakim muškarcem na koga naletiš?” Upitao je besno.

“Ti si lud. Razgovarali smo o poeziji, dosadilo mi je tvoje džibersko društvo koje sluša onu buvljani muziku!”

“Da li si stvarno toliko glupa, da ne vidiš da je to njegov način da te muva? Tako lako upadaš u priču sa svakim, kao muva bez glave, i još me blamiraš pred ortacima!”

“Lud si, skroz.”

“Ti od mene praviš ovo! Ne mogu da verujem koliko ti malo treba da se vratiš starom životu! A čvrsto smo obećali jedno drugom da to više nećemo da radimo! Čvrsto smo se zakleli, da okrećemo novi list u životu!”

“Kako si krenuo, vrlo brzo ću se vratiti!” Rekla sam pakosno. Pre nego što sam stigla da trepnem, osetih šamar na licu. Gledala sam ga unezvereno stavljajući ruku mahinalno na lice. Oči su mi se neosetno napunile suzama.

****

Veza sa mnom je predstavljala oluju koja u svakom trenutku može da izazove katastrofu. Svi su mi govorili da je vreme da se smirim, i da me Luka voli. Istina, činio je sve za mene, no kada bih spontano slučajno uplovila u konverzaciju sa nekim muškarcem, poludeo bi. Besno bi mi se unosio facu i pretio. Ignorisala sam. Znala sam da je na nesvesnom nivou itekako svestan da je slab u ovom odnosu. Znao je da konce čvrsto u rukama držim ja. Vezala sam se za njega, značio mi je, ali ga nisam volela. On mene jeste. Voleo me je u najgorem mogućem izdanju. Voleo me je onakvu kakvu sebe ne podnosim. Bio je lud za mnom. Čini mi se kao da sam u pojedinim momentima ismevala tu njegovu ljubav. Ja sam zapravo ljubav posmatrala kao najgoru slabost. Trijumfovala sam nad činjenicom da je pao. Trijumfovala sam nad činjenicom da mu se ipak nisam predala, i da je on taj koji je slab na mene. Kako mi je samo hranilo ego. Kako me je samo zabavljalo. Znala sam da to nije u redu, ali u nekim momentima nisam mogla protiv sebe i svoje ludačke strane. Samo je Ksenija mogla da razume ovaj deo mene. Samo ona. I niko drugi to više neće moći razumeti. Tina mi je ponavljala telefonom da činim greh što ismevam ljubav i što je odbacujem konstantno. Luka mi nije dozvoljavao da raspremam stan, plaćao je ženu. Insistirao je da odmaram dok imam ciklus. Govorio bi da tada ne smem da se zamaram. Postao je neverovatno nežan i pažljiv prema meni. Ispunjavao mi je sve želje i hirove. Obožavala sam da preispitujem njegov limit. Obožavala sam da uveravam sebe u sopstvenu moć nad njim. Pa on me je stvarno zavoleo! Ponekad se ponižavao na najgore moguće načine zbog mene. Jednom je čak po prvi put zaplakao kada sam mu pretila da ću da ga ostavim. Priznajem, uradila sam to iz zabave, čisto da vidim kako će reagovati. Prvo je besneo i pokušavao da se odupre, a kasnije je pao. Pokazao je slabost i zaplakao. Nesvesno sam ga maltretirala psihički. Osećala sam potrebu da ga kažnjavam. Ponekad sa razlogom, a ponekad i bez razloga. Kada bih ga dovoljno iznervirala i potresla, prišla bih mu i poljubila ga. Bio bi ljut, užasno ljut, ali nije mogao više bez mene. Bila sam fascinirana sopstvenim umećem – da ga ponizim i napravim od njega ono što nije. On je bio slab da se odupre. I da, zavoleo me je, na neki čudan način. Nisam mogla da objasnim sebi potrebu – da konstantno dokazujem i njemu i sebi svoju moć. Obožavao je da me vidi doteranu kada izađemo. Obožavao je da me ljubi pred svima. Obožavala sam da ga izazivam u krevetu. Obožavala sam da posmatram koliko mi je samo potčinjen. Tada bih po ko zna koji put shvatila koliko su muškarci slabi. Ipak, najveća opasnost nalazila se u ženi. Kao što je rekao stari dobri Buk, “mnoge prave ljude, sahranila je žena“...

Luka je redovno brisao sve moguće poruke i konverzacije preko fejsbuka koje je vodio. Nije me preterano interesovalo šta se nalazi u tim porukama, ali sam mu uzvraćala na meni svojstven način. Omiljena dresura mi je bila ćutanje. Kada bih ga kažnjavala ćutanjem, odlepio bi. Pretila bih mu da raskidam i da je kraj, sve dok mu se doslovno oči ne bi napunile suzama. Kada mu je jednom prilikom zazvonio telefon, tačnije, kada ga je pozvala bivša manekenka sa kojom se vukao dugo u vezi, prosula sam mu punu čašu votke na glavu. Nakon toga bismo urlali dva sata u stanu. A nakon toga vodili ljubav sve do jutra. Uzbuđivao me je na neki čudan način. Ludilo koje je cirkulisalo u našem odnosu me je povremeno činilo živom.

Jedno jutro sam se probudila znatno ranije. Luka me je držao za ruku dok je spavao. U svima njima bih uvek namirisala strah od gubitka. Na neki sulud način, uživala bih u njihovom strahu. Želeli su da me vežu za sebe, iako su na dubokom nesvesnom nivou znali da je to nemoguća misija. U tim momentima sam naprosto shvatala da sam hendikepirana za ljubav. Shvatila sam da bi bilo dobro da se pozabavim svojim otporima prema ljubavlju, no nisam imala želju. Uvek sam želela da budem drugačija. I postala sam drugačija. Odstupala sam od mase. Monotonija ubija kreativnost. Ja nisam želela da budem kao druge. Ja sam želela vatru. A kada bi se ta vatra ugasila, odlazila bih. Daleko. Najdalje od svih.