JEDNOM MORA ZABOLETI

Posmatrao je tu noć senku još jedne žene koja se oblači, ljubi ga u obraz meko, a zatim tiho izlazi iz njegovog stana. Još jedna recka u nizu, pomisli on. Sedeo je na krevetu i posegnuo za cigaretom. Stalno bi im se vraćao kada bi se prisetio prošlosti, svoje nemogućnosti da promeni budućnost i tapkanje sa istim greškama u sadašnjosti. Uvek, ali uvek nakon svake žene sa kojom bi spavao, setio bi se nje. Svaki put bi se snažno udario po čelu. Želeo je i da zaplače snažno, ali to nije muški. Nije mogao to sebi da dozvoli. Mnogo je bolnije kada čovek skuplja tugu u sebi. Prisećao se prošlosti i nje. Upoznali su se kada su imali 19 godina. Bila je najlepša devojka u kraju. On je bio najveća faca na Karaburmi. Pronašli su se. Tek tako. Kada je upoznao, pomislio je kako bi mu odlično ležala, tako crna, pomamna i lepa. Bila je nestašna, neuhvatljiva, provokativna. Mirisala je kao noć. No, u njegovom zagrljaju bi se uvek smirivala. Nije to nikada rekao, ali želeo je da je oženi od prvog susreta. Želeo je zauvek da je veže za sebe. Želeo je da prebije svakog muškarca koji bi je pogledao. Ulice Karaburme su pamtile svaki njihov poljubac, zagrljaj, poglede i dodire pune nežnosti. Nije joj to nikada rekao, ali ona je bila prva devojka sa kojom je spavao. Da, da. Trudio se da ostavi dobar utisak, jer je znao da je ona imala iskustva pre njega. No, on nije. I nikada nikome nije pričao o tome. Palio je drugu cigaretu i prisećao se prošlosti sa Elenom. Bio je klinac. Bio je glup. Uh, kako je samo bio glup. Koliko se samo prokleto plašio emocija koje mu je probudila Elena. To su bile suviše snažne i teške emocije za jednog smrtnika. Možda je to bila ljubav, a možda pogubna strast. Ona neverovatna strast koju iskusi malo koji smrtnik, jer bi retko koji smrtnik mogao da je duševno iznese. Ona strast koja te naprosto ubija ukoliko joj se prepustiš. A naravno da ćeš joj se prepustiti jer si samo običan čovek. Toliko se uplašio lavine emocija i strasti da je stavio štit emotivno nedostupnog muškarca. Koliko je puta bio hladan prema njoj, a tako je želeo da je zagrli, privuče sebi i nikada je ne pušta. Koliko puta je potajno uplakana odlazila kući jer bi joj sa osmehom na licu saopštio da putuje iz Srbije na duže vreme, i da izlazi i viđa se sa drugim devojkama. Koliko puta je umirao kada bi zaćutala i prekidala njegov poziv nekoliko meseci. Svađali su se i stapali jedno sa drugim iznova i iznova. Gadno je kad se tako čovek stopi sa nekim, i telesno i duševno. Oni zbilja postaju jedno, i čini se kao da više nikada ne mogu duševno da se razdvoje, stoga se stalno vraćaju u dobri stari strastveni pakao koji ih mami. Koliko puta je krišom posmatrao dok je spavala pored njega. Zanemeo bi od prijatnosti posmatrajući njen bezbrižni izraz lica. Zagrlio bi je i nastavio da spava. Ujutru bi navukao hladnu masku na lice i nastavio da živi svoj život. Toliko puta mu je pisala dugačke poruke da bi želela da konačno imaju normalnu i zdravu vezu, da želi sve sa njim, da ga voli, ali da nije sigurna koliko će još dugo moći da pati zbog njegove hladnoće. Uglavnom bi ćutao na njene izlive nežnosti. Nije smeo. On naprosto nije smeo da se upusti u vezu sa njom. Plašio se. Prokleto se plašio da bi ga to ubilo. Da bi Elena preuzela potpunu moć nad njim, i ono najstrašnije, da bi ga ostavila jednom. On to ne bi mogao da podnese. On ne bi mogao da podnese takav gubitak. Ona bi pokušavala da živi normalno svoj život. Iskakala je iz veze u vezu, lutala je ko zna kuda i ko zna sa kim. U ranim jutarnjim satima bi pozvali jedno drugo u isto vreme. Umirao je od želje za njom. Sanjao je da je upravo ona, majka njegove dece. Sanjao je i goreo u tim snovima. Jednom mu je rekla nakon svađe, da će mu Bog jednom strašno naplatiti što uništava svojim strahom nešto tako veliko što se probudilo među njima. Nasmejao se na to podrugljivo i rekao joj da prestane da živi u snovima, i da ona svakako nije prava žena za njega. Tada je imala na sebi izraz lica ranjene zveri koja krvari bez prestanka. Bože, on je njoj darovao uglavnom tugu i razočarenje. Ponekad bi shvatio koliko mu je život bez nje besmislen, vraćao bi se stalno. Nije mogao da živi bez nje, a uporno je pokušavao. Njihov težak odnos je trajao sedam godina. Ah, koliko puta ga je molila da konačno pokušaju da imaju normalnu vezu. Koliko puta je plakala zbog njegovog straha. Ona bi mu uvek govorila da je to demonski strah i da njegov život prolazi, dok ga strah vodi. Nije mogao da sluša takve reči. Njene reči bi ga uništavale. Radije se vraćao bludnom životu i startovanju drugih devojaka, sa kojima nikada ništa veliko nije osetio. Nikada ništa ni približno kao sa njom. Ponekad bi se probudio u tamnim noći. Seo bi na krevet, i želeo je da vrisne njeno ime. Zvao bi je, a ona mu se nije javljala. Tek tako. Odjednom, prestala je da mu odgovara na pozive i poruke. Pravio je gomilu lažnih profila na društvenim mrežama. Nikada ga nije prihvatila. Odlazio bi na njenu adresu, no, uvek bi dobio isti odgovor: “Mladiću, ona više ovde ne stanuje.“ Pretresao bi ceo Vračar, ali od nje nije bilo ni traga ni glasa. Tek bi ponekad ugledao njene fotografije na internetu i njene radionice koje je održavala. Bila je prelepa. Lepša nego ikada. Padao bi na kolena pred nju, ona bi ga pogledala bledo. Oh da. Seća se tog bledog pogleda, kada ga je pogledala poslednji put. Taj pogled ga je povredio više nego ijedna ružna reč, udarac, metak, bilo šta. Setio se kako ga je uvek u prošlosti gledala sa ljubavlju. Oči bi joj sijale kada bi ga gledala. A sada, kao da je gledala predmet. On više nije postojao za nju. Shvatio je. Jebeno je shvatio! Otkucao je svoj limit, a jebeno je mislio da neće nikada. Ne! To je najteža stvar koju je morao da prihvati. Otpisala ga je. Iako je imao tetovažu na stomaku, gde piše da za sve uvek ima vremena, i da nikada nije kasno ni za šta u životu. Sa ponosom bi joj pokazivao tu tetovažu i pričao joj kako za sve ima vremena, i kako nikada nije kasno. Sada je shvatio! Kasno je. Zakasnio je. On više ne postoji za nju. Počeo je da se raspada iznutra. Počeo je da tone. Naredne godine su bile pakao za njega. Opijao bi se i krišom je pratio. Došao je do tog stadijuma da ga je prijavila policiji. Dobio je zabranu prilaska. Želeo je sebi da presudi. Ne, zapravo je želeo svom strahu iz prošlosti da presudi. Želeo je da ga nema. Opijao bi se i pušio cigaretu za cigaretom. Propalica, propalica. Kukavica. Nešto mu je govorilo. Da, to je bio on. Osećao se sve gore i gore iznutra. Sada je počeo da odlazi na radno mesto kod nje. Nije ga sprečavalo ni obezbeđenje da uđe. Želeo je da je vidi! Samo da je vidi! Urlao je. Oh, kako ga je pekla kazna sopstvenih grehova i strahova iz prošlosti! Čovek je sam sebi najveći tiranin i neprijatelj! Niko ga drugi ne šalje u pakao, nego on sam! Shvatio je. Sve je shvatio. Ali prekasno. Elena je bila verena. Posmatrao je njen stomak, koji je uvek bio besprekorno ravan. Sada se nadzirao ispod tunike. Pogled joj je bio čudan. Oči su joj sijale, ali ne više za njega. Pao je na kolena i počeo da jeca pred njom! Umirao je. Pekao ga je unutrašnji oganj. Shvatio je da je ovako i nju bolelo! Tu noć je mrtav pijan pokušao da se ubije. Čovek koji je sedeo pored njega u kafiću ga je sprečio. Hitna pomoć je došla po njega. Buncao je da nemaju potrebe da ga spašavaju, on više nema za šta da živi. Buncao je da želi samo nju....U bolnici je sedeo na klupi i čekao lekara. Glava mu je bila krvava. Ustao je i krenuo ka sobi. Pogledom je mahinalno ugledao drugu prostoriju i Elenu koju su pripremali za porođaj. Neki visoki muškarac je stajao pored nje držeći je za ruku. Muškarac koji joj priliči. Muškarac koji se ne boji. Ničega. Zaurlao je iz dubine duše. Zajecao je kao nikada njeno ime – ELENAA!

Gasio je treću cigaretu. Proveo je godinu dana na razgovorima u Palmotićevoj. Elenu je pokušavao krišom da vidi. Nikada nije uspeo. Uvek bi je posmatrao iz daljine. Tešio bi se sa drugim ženama, prolaznim aferama. Nijedna nije bila kao ona. Shvatio je baš u ovakvim momentima da će kaznu zbog povređivanja Elene, nositi zauvek. Nikada se neće osloboditi duševno od nje. Nikada neće prestati da pati za njom. Tešio se ipak. Možda jednog dana...možda, kada svi završimo ovaj teški život, možda se on i ona jednom gore spoje bez svih strahova, rana, ožiljaka i predrasuda. Možda. Cigareta je izgorela. Sa svakom cigaretom je gore i deo njegove duše. Deo po deo.