OGANJ U DUŠI

Nemo je posmatrala oluju kako vrelog avgustovskog dana divlja u popodnevnim satima. Bože, ovo je bilo kao neko kolektivno zatišje pred buru. Jak vetar je mazio njene obraze dok je na prozoru posmatrala nemilosrdne kapljice kiše kako se slivaju i čiste Beograd, Srbiju, čitav izvor našeg postojanja. Kiša je čistila prošlost, sadašnjost i najavljivala budućnost. Svi su osećali da se nešto mnogo veliko sprema. No, kao i uvek, nisu znali šta.

***

Grmljavina je prenula iz misli. Oh, kakvo čudno vreme. I čoveče, kako brzo prolazi ovo vreme. Ovo leto je prošlo najbrže. Čim trepnemo, eto je Nova godina, slave, zimske pahulje, i sve ostalo. Ubeđena je da je vreme ubrzano. Niko ga ne može zaustaviti. Ono je nezaustavljivo. Kao i sam život. Činilo se da nas ova kiša prprema za neke velike događaje na globalnom nivou. Vremena su postala toliko psihički teška da se pitamo, kako ćemo uopšte izneti sve izazove koje nam život priprema. Rukama je obuhvatila šolju vrele kafe, odsjaj njenih noktiju boje trule višnje je bio upečatljiv. Nostalgično kao i uvek, posmatrala je nevreme pred sobom. Preko puta njene zgrade, jedan dečko koji je bio na istom spratu na kom i ona, i čiji stanovi su bili zgrada preko puta druge zgrade, je imao običaj da je posmatra isto tako nemo. Zapravo, nije je samo posmatrao. Naslikavao je njen lik na svom belom platnu običnom olovkom. Bila je tako izgubljena u ovom vremenu. Stalno je stajala zamišljeno na prozoru i nedokučivim pogledom osmatrala sve oko sebe. Obožavao je da slika a ujedno i proučava njeno lice. Bilo je misteriozno. Neko je jednom rekao, misterija boli. Uh, i ova žena je tako bolela. Bolela je svojom privlačnošću i misterioznošću. Bila je tako nedodirljiva. Tako ekscentrična. Tako privlačna. Znao je on da ona nikada ne bi pogledala muškarce kao što je on. Znao je da takve devojke koliko god bile privlačne i lepe, uvek pripadnu nekom opasnom tipu. To je valjda bilo neko nepisano pravilo. On nije bio ni opasan, ni mističan, ni fatalan. Nikada ne bi mogao da je zadrži, da je veže za sebe, da je zadovolji. On je bio samo običan čovek koji je voleo da posmatra njene crte lica i naslika ih na njegovom običnom belom papiru. Uh, jedna misao ga ožari iznenada. Hm, a šta ako nemaš hrabrosti da joj priđeš? I da, šta ako te suviše udaraju kompleksi pa tražiš izgovore da joj ne priđeš? Čoveče, dok ti trepneš, ona će pripasti nekom drugom. Ma daj. Naravno da će pripasti nekom drugom. Takve žene uvek pripadaju nekom drugom. Pokušavao je da se odbrani sam od sebe u mislima. Zapravo se plašio da ga njena fatalnost ne ožari poput ognja koji gori večno. Ona je već iz daljine bila tako mistična i nedodirljiva. Uživo bi ga ubila. Ona ga je već dodirnula duševno. Uživo bi sagoreo u njenom prisustvu. Nije se usuđivao. Nije mogao. Muškarci su se plašili takvih žena. Drugi su pak jurili da ih ukrote ili pak zarone u dubine njihovih duša dok i sami ne izgore u istim. Takve žene su nedodriljive za sve oko sebe. Konstatovao je. Viđao je ovu devojku ponekad na Gardošu, Olimpu, starom delu Dorćola. Čini se da je volela stare delove grada. Bila je prilično nekonvencionalna. Posmatrao bi je iz daljine i tiho žudeo za njom, dok bi joj neko drugi mrsio kose i dahtao nad njom u kasnim noćnim satima. On je tada imao papirno platno pred sobom i njen misteriozan pogled pred očima. Što ne možeš da imaš ili doživiš, ti naslikaj. Mislio je. Pogledao je u namračeno nebo. Kiša je padala kao da nikad neće prestati. Izem ti ovo leto. Pomisli on. U ranim jutarnjim satima, dok su i petlovi spavali, ona otključa vrata svoga stana, i ugleda sasvim slučajno beli papir kako stoji na njenom ulazu. Hm. Šta li je ovo? Uzela je papir u ruke i čitala pažljivo tekst. Pisalo je njeno ime. Dakle, nije bila greška.

“Ostaj nedostižna, nema i daleka,

Jer je san o sreći, više nego sreća,

Budi bespovratna kao mladost, neka

Tvoja sen i eho budu sve što seća..”

Jovan Dučić. Pesma ženi. Njena omiljena pesma. Nije volela poeziju, ali ovo je bila jedina pesma koja joj je istinski dodirivala dušu. Tačnije otkidala. Ova pesma bi je vraćala u njeno detinjstvo. Nevin dečiji pogled. I nevina dečija očekivanja. Dok njene usne još niko nije ljubio, i dok njeno zanosno telo još niko nije imao. Shvatila je. Žena je tada nebrušeni dragulj i izvor ženstvenosti. Žena je tada posebna i jedinstvena. To je bio njen dečiji san koji nije uspela da ispuni. Taj nevini dečiji odsjaj koji se u ovozemaljskom vremenu i izazovima stopio sa promiskuitetom. Jedan čovek tamo iz daleka je video tu nevinost u njoj. Bila je ganuta. Osećala je oganj kako gori unutar nje. Pogledala je fotografiju iza stihova. Bio je to naslikan lik jedne devojke setnog pogleda koja drži šoljicu kafe i posmatra kišu kako pada. Suze su joj jedva osetno kvasile lice...a oganj u duši, pleksusu, srcu i grlu je buktao snažno dok se jedna žena pitala, u kom pravcu je vodi razbuktana vatra njene duše?