PEČAT IZ STRASTI - ODLOMAK

Soba je bila zamračena. Kao i njegova ličnost i njegovo prisustvo. Plašila sam se. Ovo je noćna mora. Ovo je košmar!

“Počni, rekao sam!” Pozirala sam. Slikao me je bez prestanka. Osećala sam se posramljeno, odvratno. Bio mi je odvratan pred očima. Njegov pravi lik mi je bio odvratan. Tu shvatih da ja zapravo nikada njega nisam volela. Baš nikada, iako sam bila spremna da dam život za njega. Ko može da voli ovakvu osobu? Ko? Niko. Njega pravog je bilo nemoguće voleti. Shvatih da sam volela laž. Lažnu sliku koju je predstavio o sebi. Fejk ličnost. Masku koju je stavljao. Ovo je sada bio on i njegovo pravo lice. Evo od čega me je Bog čuvao čitavo vreme. Od monstruma. Postadoh svesna činjenice, da ja ljubav nemam. Iščezla je. Otišla je. I ko zna da li će se vratiti? Da li sam je ikada imala? Da li ću je ikada imati?

U trenutku pomislih kako mi je potpuno svejedno šta će mi on učiniti. Ima li sve ovo smisla? Ionako sam u paklu. Emocije su mi varirale. Čas sam htela da ne postojim, a čas da živim. Bila sam u emocionalnom paklu. Muzika se tiho čula. Opsesivno me je fotografisao. Videh da uživa u tome. Gubio se u tom uživanju. Ja sam se tresla. Nasumice sam pozirala. Nisam imala predstavu šta da radim. Prvi put sam se plašila za svoj život prilično. Mogao je da mi uradi svašta ovde. Knedla mi je zastajala u grlu od straha. U glavi su mi se ređale scene iz života. Sećala sam se svih momenata koje sam doživela. Ja želim još da živim! Jebeno želim! Ne želim da umrem! Ne želim! Slomih se.

“Molim te nemoj ništa da mi uradiš. Molim te.” Rekoh na ivici snage.

“Prestani da mi patetišeš. Izgledaš jadno. Rekao sam ako budeš dobra, sve će biti u redu. Zapravo, odavno je moglo da bude, ali nisi bila poslušna.”

“U redu, biću..” Rekoh i obrisah suze. Predatori se hrane strahom. Hrane se bolom. Znala sam to. Nastavila sam da poziram, on je nastavio da me fotografiše. Najzad, kada je završio, zadovoljno je odložio fotoaparat. Počeo je da skida majicu. Silovaće me. Sada će me silovati. Pomislih zgrožena tom idejom.

“Šta ćeš sada?!”

“Rekao sam da ne zapitkuješ. Hoću da ležiš pored mene.” Kada je legao na krevet, spustih se pored njega. Drhtala sam. Pitala sam se gde li je ostavio nož? Ah, zar je bitno? Snažniji je od mene 100 puta. Ležala sam van sebe od straha. Pitala sam se, da li je ovo moj kraj? Da li je?

***

Ispružio je svoju ruku preko mog boka. Disao mi je za vratom. Drhtala sam. Muzika je svirala neprestano. Prvih pola sata je samo ćutao i disao mi za vratom. I dalje su mi scene iz života bile pred očima. Proklinjala sam dan kad sam ga upoznala. Nisam mogla da verujem da sam postupila ovako naivno došavši do parka. Ni na kraj pameti mi nije bilo da bi mogao, da bi mogao...da me ubije.

“Sve je moglo da bude kul, samo da nisi bila previše zahtevna, znaš?” Rekao je tiho. Nisam znala kako da se ponašam. U kući nije bilo nikoga. Nisam smela da vrištim, a najradije bih vrištala na sav glas. Bila sam emocionalno paralisana u momentu. Setih se psihološke metode koja mi je pala na pamet još dok sam studirala. Nikako ne ulaziti u konflkt sa psihički oštećenom osobom, potvrđivati njegove konstatacije, i ne upijati reči koje nam upućuje. Kada upijamo njihove reči, uništavaju nas sa njima.

“Znam, u pravu si…žao mi je.” Rekoh. Šta ako shvati da se foliram? Nije bio glup. Ali je bio mentalno rascepljen.

“Mesecima sam razmišljao o tebi, ostavila si neki čudan trag u meni…”

“I ti u meni.”

“Hoću da ležiš samo pored mene. Neću ti ništa. Nikada ti ništa loše ne bih uradio. Morao sam da ti zapretim da bi krenula.” Da, ne bi mi ništa uradio dok te ne izazovem ili protivrečim. Dok sam kao biljka ili stvar, sve bi bilo super. Njemu nije bila potrebna osoba, nego stvar. Osetih duboko unutar sebe nejasne emocije. Žalila sam ga. Jebeno sam ga žalila! Prokleta empatija, prokleto sve! Nisam mogla protiv sebe. Umesto da zamišljam kako ga gazi traktor, ja ga žalim! Opravdavam ga što me nije ubio. Opravdavam ga što sada samo leži pored mene umesto da me masakrira. Od silnog stresa koji sam doživela, počela sam da opravdavam svog uništitelja i predatora. Ono što te ne ubije, iskasapi te u dugoročnom vremenskom intervalu. Setih se kao grom iz vedra neba. Samo da prođe sve ovo. Samo da me pusti. Ovo nije normalno.

“Dobro, hajde samo da ležimo..” Rekoh tiho. Gledala sam u praznu tačku na zidu. Njegova ruka mi je nekada bila prijatna, sada mi je teška. Njegovo lice mi je nekada predstavljalo izvor svih maštanja, a sada mi je odbojno, gadno. Sada me plaši. Njegovo prisustvo me je nekada grejalo, sada mi stvara nagon za povraćanjem. Šta se to nalazi u čoveku koji predstavlja izvor svega najgoreg? Šta se to nalazi u čoveku koji je pun ovih strašnih emocija? Đavo. Niko drugi i ništa drugo.

“Mogli smo da imamo puno dece, znaš? To bi bilo stvarno kul.” Rekao je.

“Da, znam.” Rekoh tiho. Ne želim da spavam sa njim. Ne želim. Samo da mi ne zatraži to. No znala sam da je voleo da fantazira i mašta više od svega, stoga je uglavnom svaka njegova priča ostajala na tome.

“I znaš da sam ti prvi rekao da ličiš na Penelope Cruz.” Rekao je počevši da mi mrsi kosu.

“Jesi.”

“Jao Klaudija, ljubavi..” Rekao je i privukao me sebi stavivši svoje ruke oko mog struka. Posmatrala sam svoje stanje iznutra. Kao da je neko drugi bio u pitanju, a ne ja. Ne samo što sam počela da opravdavam svog uništitelja što me još uvek nije ubio, nego je počeo da plete svoju mrežu oko moje duše. Počeo je da uvlači svoje bolesne niti i samim tim proizvodi emocije kod mene. Kao narkotičko dejstvo. Kada probaš drogu, dejstvo je neverovatno. Svako ko je probao, osetio je vanserijski osećaj. No kada te popusti dejstvo, ili kada ti jednog dana dođe glave, ti se raspadaš. Uništen si. To je reket đavola. Shvatih da on plete svoju unutrašnju mrežu pokušavajući ponovo emocionalno da me pridobije. Uništitelj se vraća kada se emocionalno odvojimo od njega, stoga će uraditi sve da nas opet pridobije. To shvatih kada su opet počele da mi se javljaju emocije prema njemu. Prvo sažaljenje, njega i njegovog stanja. Drugo, opravdavanje njegovih postupaka. Treće, prepuštanje svom uništitelju, jer nas toliko duševno pridobija da smo samo i u potpunosti njegove. I to je ono šta on želi. A kada nas popusti to dejstvo, i kada uništitelj ponovo pokaže svoje pravo lice, platićemo cenu skuplju od života. Nekada to bude i sam život. Jezivim mukama sam se trudila da mi razum nadvlada. Osećala sam se kao da sam na dejstvu heroina, a opet sa druge strane moram da ostanem pribrana. Bože, šta me je snašlo ovo?! Dok je tako držao čvrsto svoje ruke oko mene dišući mi u facu, setih se svih groznih stvari koje mi je zadao ikada. Bilo ih je zaista mnogo. Setih se razgovora sa Ivonom koja mi je u toku jedne seanse rekla, da svaki put kada poželim da mu se vratim ili svaki put kada se sažalim na njega, da se dobro prisetim svih groznih stvari i reči koje mi je uputio, i da se jasno setim razloga zbog čega više nisam sa njim. A ti razlozi su stvarno jaki. Setih se umiranja od plakanja, borbe sa samom sobom i svega ostalog. Znam šta je njemu bilo potrebno. Moja unutrašnja energija. Svaki put kada je popije do kraja, udalji se. Svaki put kada se oporavim i odvojim od njega, vrati se. Bila je to tako suptilna igra i zamka današnjih bolesnih odnosa, koju neće moći nikada razumeti osoba koja i sama nije prošla kroz iste te. Ovo je bila borba anđela i đavola. Ležali smo tako sigurno dva sata. Očekivala sam da će zaspati i da ću moći da se iskradem. Međutim, ništa od toga se nije dešavalo. Samo je ležao i posmatrao jednu tačku. Toliko je imao sjeban izraz lica. Na trenutak sam pomislila da se duboko kaje zbog svojih nedela, a u drugom trenutku sam pomislila da će me zaista ubiti. Da je bio pod alkoholnim ili narkotičkim dejstvom, sigurna sam da bi to učinio odmah. U tom trenutku shvatih da se upravo tako dešavaju zločini iz strasti. Određeni poremećaj ličnosti u kombinaciji sa opijatima i alkoholom. Fatalna kombinacija.

“Jel se plašiš Klaudija?” Upitao me je najzad.

“Ne znam, malo.” Rekoh tiho.

“Stvarno mi dođe da se ubijem sa tobom..” Pretrnula sam. Majko moja. On će me zaista ubiti. Šta radim ovde? Što ga ne udarim sa nečim i ne pobegnem?!

“Daj molim te, smiri se..” Rekoh oprezno.

“Ti i ja smo oduvek bili povezani i imali smo nešto posebno. Suđeni smo da imamo nešto posebno.”

“Kako to?”

“Hteo sam da imam decu sa tobom, kako nisi želela isto to, smatram da je najbolje da se lepo ubijemo i završimo sa svim tim. Hm?” Rekao je tiho. Bila sam ledena. Led ledena. Disala sam ubrzano.

“Ne. Znaš da to nije pametna ideja.” Trudila sam se da zvučim najsmirenije moguće što sam mogla u tom trenutku. Srce mi je udaralo kao ludo. Uporno sam proklinjala dan kada sam ga srela.

“Zašto? Sve moguće novine bi pisale o nama, ostavili bismo poseban trag i pečat.” Rekao je. Lud je. Kakav bi to bio pečat? Pečat ludosti? Pečat poremećene ličnosti u kombinaciji sa strašću? Pečat đavola? Pečat iz strasti? Pečat đavola i pečat iz strasti je jedno te isto.

“Postoje i bolji načini da ostavimo dobar trag, a to ne mora da bude taj.”

“Uvek sereš, filozofiraš. Nebitno, nisi sposobna da razumeš moje vizije.”

“Nisam.”

“Skini se. Skroz.” Rekao je u drugom momentu. Naježih se od straha.