POGREŠNA ŽENA

Novembar. Hladne jesenje kiše, magla koja mi predstavlja osećaj kao da se nalazim u nekom polu magnovenju. Čitav život dođe kao neko polu magnovenje. Sedela sam na terasi to veče upijajući u svoju kožu hladan novembarski vetar koji je besomučno divljao. Plavi pramenovi kose su mi leteli preko lica. Osećam potrebu da zapalim cigaretu. Ipak ne želim. Ne pušim već deset godina. Umesto toga, uzimam čašu viskija i posmatram divlji grad pod svojim nogama. Sa 10-og sprata solitera, čini mi se da je ponekad čitav grad pod mojim nogama. Matija je ostao kod bake i deke. Zaželeli su ga se. Prijaju mi ovi momenti samoće i skupocenog mira koji imam pred sobom.

Ovaj mir je bio potpuno drugačiji. Ovo je bio neki nemirni mir. Ludački. Pakleni. Jutros sam pronašla poruke u telefonu mog supruga sa nekom klinkom od 20 godina. To su bile poruke klasičnog flerta, kada nastupi monotonija u braku. Ona je verovatno očarana njegovim iskustvom i muževnošću, a on njenom naivnošću. Luku sam upoznala nakon teškog perioda života, i teških veza. Bila sam sama duži vremenski period. Zarekla sam se tada da se nikada neću udati, i da možda ja jednostavno nisam stvorena da budem nečija žena. Ponekad nisam ni dovoljno svoja. Ponekad ni sama ne znam ko sam. Oduvek sam smatrala da sam pogrešna žena i da ulazim u i više nego pogrešne odnose. Uvek sam upadala u strastvene odnose. Ludačke, dinamične. Kada sam shvatila, da sam takve odnose prevazišla sa 24 godine, nakon gomile nemilih iskustava, rešila sam da budem sama. A onda, kako to obično biva pojavio se Luka. Bolji od bilo koga. U svakom smislu. I zaista je bio. Držao me je za ruku čvrsto a ujedno i nežno onako kako niko nije. Bio je strpljiv sa mnom, i lečio zajedno sa mnom sve moje rane prošlosti. Moje telo nije posmatrao kao medalju niti me je tretirao kao lutku za potrošnju, već kao ženu. Kao kraljicu. Upoznavali smo se dugo, i vremenom jednostavno zavoleli. Venčali smo se, i godinu dana kasnije dobili sina Mateja.

“Vidi, razmisli još malo. To su samo poruke. Probajte to da rešite. Lidija, sačekaj da prenoći odluka, nemoj da srljaš..” Govorila mi je tu noć sa druge strane slušalice Dragana, moja sestra.

“To za mene nisu samo poruke.”

“Razumem te, ali probajte to da rešite. Nije lako, ali život je borba. A znaš i sama da i brak predstavlja isto to.”

“Da, borba.” Rekla sam tiho. Stajala sam prilično dugo na terasi u bade mantilu ispijajući hladan viski. Želela sam da se smrznem tu noć. Da zaledim sve emocije. Najviše tugu i razočaranje. Već godinu dana sam u začaranom emocionalnom vrtlogu. Čini mi se da mu nema kraja. Pored svih nedaća, mislila sam da sigurnost uvek mogu da pronađem u Luki. Istina je zapravo da sigurnosti nema. Život nije sigurnost, već stalna crvena zona obojena žutim i zelenim svetlosnim reflektorima. Bila sam rešena. Kraj je. Iz misli me je prenuo zvuk vrata od stana. Luka je ušao u sobu.

“Šta radiš na terasi? Smrznućeš se..” Rekao je uzimajući kaput i prebacivajući preko mene. Bacila sam ga na beton.

“Šta ti je?” Upitao je. Pogledala sam ga.

“Ništa. Sutra pokrećem zahtev za razvod. Dostaviću ti sve potrebne papire. Oko deteta ćemo uvek imati dogovor, civilizovani smo ljudi, toliko.” Rekla sam otpivši gutljaj viskija.

“Da li si normalna?! Šta pričaš?” Vikao je u neverici.

“Videla sam poruke, dosta je zavaravanja Luka, zaista dosta..”

“Znam da si videla.” Pogledah ga besno. Mogla sam u tom trenutku čašu viskija koju sam držala u ruci da mu razbijem o glavu.

“Zašto se onda praviš lud?”

“Nisam te prevario. Niti bih.”

“Ma stvarno? Učini mi uslugu i ne obraćaj mi se, molim te..” Uzvratila sam besno.

“Pre dva meseca smo se dopisivali. Jednom. Upao sam u težak period. Udaljila si se od mene. Znaš i sama da nam je odnos nikakav već godinu dana. Pokušavam da uradim sve moguće i nemoguće stvari. Kad god ti priđem, odbiješ me. Kada nam rezervišem mesto za izlazak, nisi raspoložena, kad god želim da pričamo uz kafu, prebacuješ temu i distanciraš se od mene. Sve si mi dalja i dalja, a ja nemam predstavu šta više da uradim. Molio sam te mesecima da mi kažeš šta da uradim da bi ti bila srećna, ali ništa! I eto, ta mala se pojavila kao volonter na mesec dana kod nas na poslu, razmenili smo brojeve, i eto, te glupe poruke, trenutak slabosti. Ništa nismo imali. Prekinuto je i pre nego što je započeto.” Govorio je van sebe.

“Hoćeš da kažeš da sam ja kriva što si neverna džukela, makar i preko poruka? Oh, vi muškarci imate sjajan smisao za humor. Kada ste uhvaćeni u mrežu, onda sve svalite na nas, jer pobogu, niste sigurno vi krivi..” Govorila sam cinično i besno.

“Ne, ja sam kriv. Naš odnos i tvoja hladnoća je takođe problem. Udaljila si se od mene, znaš to vrlo dobro!”

“Pa da, a jedino rešenje je da se kuckaš sa klinkama preko poruka. Vidi, što se mene tiče, slobodan si da radiš šta želiš, ali bez mene.” Rekla sam.

“Ne želim razvod, rekao sam i neću ponavljati.” Rekao je i napustio prostoriju. Krenula sam da se oblačim, nisam mogla da provedem noć ovde. Bila sam u konfuznom stanju. Presvlačila sam se.

“Lidija, ne idi, molim te. Hajde da razgovaramo kao ljudi.” Govorio je hvatajući me za ruku.

“Ostavi me! Ne želim te u svojoj blizini.” Rekoh drsko.

“Nećeš izaći.” Rekao je zaključavši vrata i stavivši ključ u svoj džep.

“Zvaću policiju, pa ću izaći. I ostavi me više na miru!” Počela sam da urlam.

“Uvek bežiš kad postoji problem, hajde jednom suoči se sa problemom! Ili bežiš, ili vičeš, ili se zatvaraš u sebe! Ostani jednom!” Gledala sam ga. Disala sam ubrzano. Bila sam ljuta, besna, razočarana, sluđena.

“Ne želim, mrzim te.” Rekoh. Rukom mi je prešao preko lica. Gledala sam ga u oči. Sijale su nekim čudnim sjajem. Za čudo, dugo nisam videla takav sjaj. Moje su bile prazne. Prislonio je svoja usta na moja. Pokušala sam da se otmem iz zagrljaja ali me je zadržao.

“Molim te, pruži nam šansu.” Rekao je tiho. Kiša se slivala napolju. Tako bučno, a tako tiho. Sa njom su se postepeno slivale moje i njegove suze. Stapale su se i preplitale. Čitavu noć smo ležali i ćutali. Stavio je moju ruku u svoju. Bio je mrkli mrak.

“Ako odeš, umreću bez tebe. Zaista.” Rekao je tiho.

“Možda nam jednostavno ne ide..” Rekla sam.

“Ne može da ide samo od sebe, moramo i mi međusobno da se potrudimo. Podjednako.” Ljubio me je po vratu, grudima, stomaku, i na niže. Posmatrala sam mrak oko sebe. Snažno me je pribijao uz sebe i ljubio bez prestanka. Prepustila sam se tom jednosatnom trenutku uživanja i erotskom naboju koji je između nas bio snažniji nego ikad. Na svakih nekoliko minuta je ponavljao da me voli. Zaspala sam izmorena u njegovom zagrljaju. Od svega. Probudio me je miris kafe. I cigarete. Luka nije dugo zapalio cigaretu. Krajičkom oka, još uvek bunovna posmatrala sam ga. Plašio se. Osećala sam to. Strepeo je. Znala sam to. Znao je da ću možda otići. Znao je koliko lako odlazim. Znao je koliko teško opraštam. Znao je da ono noćas nije ništa značilo. Za mene. Pili smo kafu zajedno. Paničio je. Ja sam bila mirna. Čudnovato mirna. Naslonila sam glavu na njegovo rame. Pomislih nehajno. Vreme je da spakujem stvari. Možda je ovo poslednji put da sedimo naslonjeni.

“Nemoj odustati lako od nas, molim te..” Rekao je tiho. Ćutala sam. Mrsio mi je kosu. Zaspala sam mu u zagrljaju. Ponovo. Prespavali smo gotovo ceo dan zagrljeni. Prisećali smo se našeg prvog susreta u parku, u trenutku kada sam se najmanje nadala, rođenja Mateja, izlaska sa prijateljima. Smejali smo se kao što dugo nismo. I jela sam apetitom kao što dugo nisam. Uveče je otvorio hladan šampanjac. Gledali smo stare fotografije iz albuma. Na licima nam se oslikavala seta i nostalgija. Spavali smo tu noć nekoliko puta. Divlje i neobuzdano. Utonuli smo u san iscrpljeni.

“Dete, možda si trebala da razmisliš o svemu ovome, javi nam se molim te kad stigneš, šta god da ti treba tu smo!” Govorila mi je majka dok sam sedela na aerodromu za Lombardiju sa Matejem. Grickao je čips i veselo posmatrao ljude oko sebe.

“Ne brini mama, javiću se..” Tešila sam je.

“I dalje mislim da je ludo ovo što radiš!”

“Idemo na malo duži odmor, kad se vratimo, dolazimo kod vas, i ne brini..”

“A on? Jel zna?”

“Pokupila sam stvari i otišla dok je izašao na kratko do kancelarije. Obavestila sam ga porukom. To je sve.” Rekoh i uzdahnuh. Lica su prolazila u žurbi. Parovi su se opraštali sa dubokim uzdisajima.

“Mama koliko dugo ostajemo tamo?” Upitao me je Matej. Poljubih ga u čelo. Bio je tako mali, a tako zreo.

“Ne znam sine, ne znam..”