PRINCEZA PAKLA - ODLOMAK

“Kako se usuđuješ da me zoveš? Odakle ti pravo!”

“Ne počinji sa raspravom, želeo sam da vidim kako si i šta radiš.”

“Odlično sam, i nemoj više da me zoveš, prekidam.”

“Ako prekineš, zažalićeš.” Rekao je mrtvo ozbiljno.

“Molim? Ma šta umišljaš bre ti?!”

“Hteo sam da budem fin, ali pošto si bezobrazna, moraću drugačije. Elem, imam tvoje fotografije, neke od njih su eksplicitnije. Ne želiš da to završi na fb, mhm? No, ako budeš dobra, neću ih objaviti.”

“Šta sad, ucenjivaćeš me za lovu?”

“Ne, lova mi ne treba. Spavaćeš sa mnom. To je uslov.” Osetih probadanje u stomaku i nagon za povraćanjem.

“Molim?” Rekoh u neverici.

“Želim te. Ne mogu da te zaboravim. Želim te pored sebe! To je sve!”

“Ne želim više ništa sa tobom, ti si manijak!”

“Tara, ne igraj se sa mnom, ili ćeš ispuniti moj uslov Ili fotke odlaze na fejsbuk.”

“Ma ne želim ništa sa tobom, ostavi me na miru!” Rekla sam plačnim tonom i prekinula vezu. Telefon je zvonio nekoliko puta do kraja. Poruke su se nizale jedna za drugom.

„Tara, ne budeš li učinila šta tražim od tebe – čuvaj se.“

Odletela sam u kupatilo i ispovraćala se na nervnoj bazi. Bio je to prvi put da sam povraćala kiselu i gorku vodu od stresa. Zbog njega. Od straha. Od svega. Celu noć sam imala košmare. Drhtala sam. Probudila sam se u lokvi znoja. Samo da me ostavi na miru..samo da me ostavi. Bože, on je stvarno lud. Bože, sa kim sam to bila?!

***

Dane sam provodila trudeći se da zaboravim tu noć i njegove pretnje, ubeđivajući sebe da se to više nikada neće ponoviti. Roditeljima sam delimično rekla istinu, nisam želela preterano da ih brinem. Preokupirala sam se dnevnim kafama sa novim drugaricama sa faksa i odlasku na isti i večernjim koktelima na koje bih povremeno odlazila sa Ivonom. Ispovedala bih se i Igoru, koji me je upozorio da je Nikola klasičan psihopata i da ga obavezno prijavim policiji ako dođe do sledećeg uznemiravanja. Na fakultetu smo učili o komunikaciji sa poremećenim ličnostima, energetskim vampirima itd. Profesor je bio šokiran mojim savršenim poznavanjem istih. Ponekad bih ulazila na razne forume i sajtove i istraživala o psihopatiji, igricama toplo hladno, užasavala su me saznanja o gotovo svakodnevnim ubistvima žena i devojaka i zločinima iz strasti. Čitala bih, istraživala, i pokušavala da pravim neke korisne članke na temu toga. Trudila bih se da sopstveni strah kanališem u nešto korisno. Sa druge strane, uživala sam u izlascima sa društvom, RNB žurkama, alkoholu koji je činio da zaboravim sve loše stvari i dešavanja, ali je zato pospešivao moju potrebu za stalnim menjanjem partnera, promiskuitetnim ponašanjem, povremenom pušenju trave sa jednom meleskinjom sa kojom sam se družila. Činila sam sve da nadomestim prazninu koja me je ubijala, činila sam sve da nastavim da živim dinamičnim i ludačkim tempom i da zaboravim na Nikolu i užasnu priču koju smo imali. Činila sam sve najgore za sebe....

“Shvati da samo želim da te vidim i čujem. Znam da smo imali ružnu priču, ali daj mi šansu! Tara, volim te!” Sijala je poruka tu noć sa njegovog broja. Drhtala sam. Suze su klizile niz lice. Moje unutrašnje stanje je bilo haotično. Drhtala sam od jeze i straha, osećala sam opasnost od strane njega, a sa druge strane uživala sam u njegovoj patnji i činjenici da još uvek misli na mene, i da mu se možda vraća sva tuga koju mi je srušio na leđa. Najgore od svega je, i najbolesnije – što sam ga još uvek želela. Mora da sam luda, bolesna, mora da sam upala u Stokholmski sindrom, mora da nešto debelo nije u redu sa mnom, ali ja sam ga želela, ali sam tu želju kontrolisala. Ignorisala bih poruke.

“Počni da odgovaraš.” Stigla je druga u toku te noći.

“Ostavi me na miru!” Otkucala sam.

“Šta si se istripovala? Ništa ti neću učiniti, samo želim da te vidim. Osećam potrebu da pričamo makar kao drugari! Molim te.” Ignorisala sam. Poruke su se smenjivale. Povremeno su bile pune nežnosti, a ponekad? Najgore moguće sa sve pretnjama. Jedan dan, uoči mog rođendana, zvao je bez prestanka sa nepoznatog broja. Prekidala sam. Iznova i iznova. Na kraju je stigla poruka. Bojažljivo sam je otvorila.

“Jano, voleo bih da se udaš za mene kada završimo godinu?” Rekao sam paleći cigaretu. Pogledala me je. A nakon toga vrisnula od uzbuđenja i zagrlila me. Grlila me je snažno.

“Naravno da hoću! Ali prvo faks pa onda sve ostalo, i hoću da imamo puno dece!” Govorila bi zaneseno poput deteta.

“I ja Jano, i ja.” Iskreniji nisam mogao biti. I sama porodica se čudila mojoj promeni i okretanju stila života. Neki ortaci su me podržavali, a neki sprdali. Nije me bilo briga. Svest je počela da mi se menja od kada sam sreo Janu. Odlazili bismo u njeno rodno mesto. Roditelji su joj bili verujući ljudi. Prvi put sam otišao na Pričest. Bilo je lepo, ali sam brzo zaboravio na sve to. Vodio sam Janu gde god je želela. Oduševljavala me je njena duševna prostota i čistota. Nije bila ljubomorna na druge devojke. Nije me proveravala, nije mi uzimala krišom telefon. Bila je smirena osoba. Bila je anđeo. Anđeo koga mi je Bog poslao u pravom trenutku. Jedna od retkih osoba koje su uspele da sačuvaju svoju čistotu u ovom prljavom svetu. Ja sam pak za razliku od nje, ponekad i pravio ljubomorne scene. Voleo sam je više od života i sama pomisao da je sa nekim drugim – ubijala bi me. Opraštala bi mi i razumela me.

“Vidiš ove kurvetine ovde, karao sam svaku, i svaka od njih to zna i zamisli buraz, i dalje mi se javljaju. Nije im dosta jebačine i žele još.” Rekao je kolega sa faksa Mare, u toku predavanja. Prošli ja možda bi mu se pre i nasmejao i podržao ga, ali sada? Menjao sam se.

“Te koje nazivaš kurvetinama su nečije sestre, ćerke, a sutra će možda biti i nečije žene i majke. Te koje nazivaš kurvetinama, ko zna zašto su postale podatne i možda samo žele pažnju i ljubav. Koja je razlika između muške kurve i ženske? Samo jedna. Muška kurva nikada neće priznati da je kurva.” Rekoh na čuđenje i njega i sebe.

“Ma buraz ti si prso!” Uzvratio je nervozno. Možda sam i prsnuo kako on to kaže, ali osećao sam kao istinu sve to.

Jana je davala ispite u roku i planirala gde ćemo se i kada venčati. Bila je ushićena poput malog deteta. Njoj je tako malo bilo potrebno da bude srećna. A meni u prošlosti? Daleko više.

“Svaki čovek Pajo može da se promeni. Svaki čovek je pozvan na promenu, pitanje je da li želi. Ne volim vreme u kome živimo, svesna sam loših stvari, ali duboko u duši osećam da će biti bolje, ali pre toga mora haos u svetu i u nama da se dogodi. Jedno znam, ne smemo da osuđujemo jedni druge, ne smemo da nazivamo pogrdnim rečima jedne drugima, ljudi smo, grešimo. Pozvani smo da se volimo. Ovako kako ja volim tebe Pajo, svoju majku, oca, prijateljice. Sve.”

“Ja tebe volim više od sebe.” Rekoh iskreno zagrlivši je toliko snažno da je ostala bez daha. Bio sam najsrećniji čovek na svetu. Ona nije bila obična žena. Bila je ispunjena nekim mirom i srećom. Radosno je odlazila na Pričest, trudila se da mi ugodi u svemu i učila me iz dana u dan kako da budem bolji čovek. Pitao sam se, zbog čega sam zaslužio tako dobru devojku? Ja ovakav isprljan - sa njom koja je čini se neokaljana? Nikada nije bila ljubomorna na druge žene, dok su sve njene prijateljice bile ljubomorne na nju. Neke su mi krišom doturale ceduljice i slale mi svoje gole fotografije na viber. Bile su mi jednostavno rečeno pored Jane – odvratne. Kada čovek ima gomilu žena oko sebe, to samo govori jedno – nema onu pravu. Kada ima onu pravu – sve druge postaju nevidljive. To je tako. Svidelo se to nama ili ne.