UZALUD BEŽIŠ - ODLOMAK

Odlepio sam. Jedva čekam da je vidim. Želim da stalno bude pored mene. Želim je stalno uz sebe. Tako ili nikako. Takav sam. Kada gorim za nekim – ja izgorim do kraja. Ja ne živim sa pola duše, pola srca, već do kraja. Nikada se ovako lud, ne bih menjao sa normalnim i pristojnim građanima. Nikada. Ja kada gorim za nekim – gorim do kraja. Iz misli me je prenuo zvuk telefona. Gledam ekran. Mina. Šalje mi gomilu poruka od juče, gde sam i zašto se ne javljam. Zajebi. Dosadna si. Odbijam joj poziv. Sada zasigurno pizdi. Tvoja mana je draga Mina, što si se na mene previše istrošila. Zapravo, najveća greška svih žena sa kojima sam bio, jeste ta što su mi sebe predale do kraja i na tacni. Užasna greška. Ja mogu za nekim da izgorim do kraja, ali nikada - da mu sebe predam do kraja. Oduvek sam želeo da budem deo navijačke grupe. Mene nije toliko ložila pobeda kluba za koji navijam, koliko taj adrenalin i ludiranje. Ta potreba za skandiranjem, izazivanjem nevolja, provokacijama – dolazi iz moje unutrašnje neravnoteže. Sa tom neravnotežom se borim od malena, ni dan danas nisam uspeo da dokučim šta se krije iza toga. To moje šašavo stanje, dovode u normalu jedino žene, utakmice i rizične stvari. To me pokreće. To me čini živim. Gledam na sat. Vreme je da krenem. Vozim se prema Sajmu. Čekam je u kolima. Strepim od susreta sa njom, kao što nisam dugo za nekom ženom. Pušim cigaretu i puštam laganu stranu muziku. Vidim je iz daleka. Kreće prema meni i osmehuje se. Šaljem joj poljubac pokretom ruke iz kola. Zaustavlja se. Razgovara sa nekim likom. Pada mi mrak na oči. Gorim, tresem se, postajem nervozan. Pokušavam da udahnem duboko. O ne, polomiću ga! Polomiću pičku ko god da je. Pokušavam da se smirim, ali je izuzetno teško. Mrak mi je i dalje pred očima. Ne želim da razgovara prisno sa muškarcima. Ne želim. Toliko sam utonuo u mrak, da nisam ni primetio kad je ušla u kola. Poljubila me je nežno. Uzvratio sam joj još nežnije, baš onako kako voli, a onda je pitao:

“Prijatelj?” Osmehnula se.

“Naravno. Kolega.” Odgovara distancirano. Nervoza obuzima svako jezgro mene iznutra.

“Prijatelj, kolega ili neki ortak sa povlasticama?” Pokušavam da provučem kao šalu kroz osmeh.

“Zar je važno? Jedva te poznajem. To je drug, budi bez brige.” Uzvraća hladno paleći cigaretu. Dobijam poriv da je udarim snažno, ali se suzdržavam.

“U redu, izvini..nemoj da me shvatiš pogrešno.”

“Ti moraš da shvatiš da mene niko ne kontroliše. Ja sebe kontrolišem.”Pogledao sam je. Ne još zadugo Saro, ne još zadugo.

“Naravno, izvini još jednom. Jel smo nas dvoje u redu?” Klima glavom. Privlačim je sebi u zagrljaj. Ljubim je snažno je privijajući uz sebe. Besan sam. Ljut sam, ali se suzdržavam. No, ovo joj neću zaboraviti. Platiće za svaku reč koju je izgovorila. Ljubim je. Rukama joj nežno prolazim svuda po telu, prstima joj mrsim kosu i masiram teme glave. Utonula je. Prija joj. Ljubim je kao da sutra ne postoji. Na trenutak se izgubih u njoj, u njenom mirisu, u njenoj koži koja se već naježi na sam dodir moje ruke, ali ostajem vrlo svestan, dok se ona gubi, tone u iluzije. Čoveka najviše useru iluzije. Najviše. Dugo sedimo u kolima, slušajući muziku i pušeći cigarete. Naslonjena je na moje desno rame. Ćutimo i gledamo nebo. Mazim je po kosi nežno. Uzima moju ruku i stavlja je u svoju.

“Imaš tako snažne ruke.” Šapuće.

“Voliš to?”

“Da.” Podižem njenu glavu ka sebi i ljubim je ponovo. Posmatram sve ovo kao izazov, kao igru. Prija mi, napalila me je strahovito, ali odlučan sam da je ne pipnem. Mora da gori, mora da me moli, samo će me tako biti nezasita. Zbog toga ja upravljam ovom igrom, zato što znam pravila igre. A pravilo je da – nemoguće postaje moguće. Pravilo je da, sve ono u šta veruješ i u šta se kuneš – može ispasti laž. A upravo ta laž za koju tvrdiš da je laž, i od koje bežiš, može u jednoj sekundi postati tvoja istina. Hm, šta kažeš? Na rastanku, negde u pola noći se dugo ljubimo.

“Vidi, možeš stvarno kod mene, živim sama. Ne želim sebi da podižem cenu, da glumim nevinašce. Želim te pored sebe večeras.” Ima snažan stav. Jaka je žena. Jaka, a opet tako slaba. I biće još slabija. Biće, na mene. Rukama joj obuhvatam lice gledajući je u prelepe, nežne i sanjive oči.

“Ustaješ rano, želim da provodim više vremena sa tobom i da ti se posvetim, ali tvoje obaveze i posao koji radiš su bitnije. Želim da budeš odmorna sutra, okej? Hoćeš da ti pravim društvo sutra?”

“Kako želiš, samo, ja ne bih pred svima da privlačim pažnju, znaš već.”

“Naravno, pred drugima smo ortaci, ne brini.”

“Onda dođi.”

“Hoću, oko 18h sam free, pa dolazim, očekuj me tada, a sada želim da se naspavaš i odmoriš, važi?”

“Kako ti kažeš.” Rekla je, zagrlivši me zadovoljno poput deteta. Dopada mi se ovo, - kako ti kažeš. Veoma. Odlazim u stan. Otkucavam joj poruku – “Laku noć, lepo spavaj.“ Okrećem Natalijin broj. Riba iz kraja. Ponekad se vidimo. Potrebna mi je večeras. Večeras, kada gorim za Sarom, moram da utolim žeđ u nekoj drugoj. Natalija je stigla u roku od dva sata. Popušio sam buksnu, ponudio i njoj. Popili smo pivo, i odvalili se, ali u bukvalnom smislu. Iživljavao sam se na njoj. Ludački, zverski. Dahtala je unezvereno. Nisam prestajao ni kada je govorila da je boli. I treba da boli. Kada boli – najviše uživaš. Tada si na najvišem stadijumu katarze. Nije se bunila ni kada sam je lagano davio. Zašto? Pa zato što se tada postiže najviši oblik uživanja kod žene. Tada doživljava najintenzivniji orgazam. Vau, počinje da vrišti konačno i podrhtava. To sam želeo. Zadivljeno je posmatram kako vrišti i svršavam po njoj. Oh, Saro, ovo očekuj od mene. Očekuj od mene, da te zauvek zavežem za sebe. Htela ti to ili ne, a želećeš. Pola sata kasnije, pratim Nataliju na taksi, uz izgovor da ustajem rano. Ne želim da je gledam. Ne želim da gledam žene nakon seksa. Ne druge. Samo Saru. Saru želim dugo da posmatram nakon dobrog seksa. Jedva čekam da je osetim. Jedva čekam. Jedva čekam da je izludim i haos u glavi joj napravim. Jedva čekam da oseti magiju. Jedva čekam da postane moja duševno i više od toga. A onda? Onda želim da joj uskratim sebe. Tako da poželi da se nikada nije rodila. Tako da ovu našu priču, podignem na najviši mogući nivo. Ženu možeš vezati za sebe večno – samo ako njenu dušu, čvrsto držiš u šaci.

Sutradan je ljubim krišom na Sajmu. Primetio sam da nije više tako koketna i upadljiva sa muškarcima. Dopada mi se to. Ima na sebi cvetnu haljinicu koja oslikava svaki deo njenog tela. Ludim za njom dok je gledam. Gorim dok posmatram njene butine, ali hvala Nataliji pa mi je sinoć bila od pomoći. I više nego što treba. Dosadno mi je na ovom snobovskom mestu. Gomila snobovkasto štreberskih lica. Izdržaću sat vremena zbog Sare, a onda palim. Donosim joj kafu, ljubim je u obraz.

“Predivna si.” Šapućem joj. Osmehuje se nekako milo i ljubi me ovlaš u obraz. Odlazim sat ipo vremena kasnije, nalazim se sa Strahinjom i Filipom na viskiju. Sutra je tekma. Sutra je ludnica. Dogovaramo detalje i pripremamo se za okršaj. Napravićemo predstavu za gomilu pedersko ljigavih tabloida. Bićemo vest number 1, a usput ćemo i vratiti onim pičkicama što su nam pretili da smo gotovi. Budale. Oni su gotovi. Zapucavam u teretanu i odrađujem dobar trening. Posmatram svoj lik u ogledalu. Dopadam se sebi. Poruke na telefonu stižu. Sara.

“Dosadno mi je..dolaziš večeras?” Piše.

“Mislio sam da legnem ranije, preumoran sam, isplanirao sam da se vidimo sada za vikend, šta misliš?” Odgovaram.

“U redu, izvini što sam pitala.” Ljuta je. Simpatična mi je kad je ljuta. Smejem se.

“Željan sam te, veruj mi i više nego što treba. Ne sumnjaj u moju želju za tobom. Želim da ti posvetim svaki trenutak, ne želim da budeš ljuta na mene. Samo to ne.”

“Nisam ljuta, ali u pravu si, možda previše ubrazavam sve. Čujemo se sutra, laku noć..idem nakon Sajma u krevet. Umorna sam.”

“Zovem te sutra. I jedva čekam da te vidim. Nismo ljuti?”

“Nismo. Laku noć, naspavaj se.”:*

“I ti lepo spavaj mila.” Odlažem telefon. Gasim ga. Previše posla imam večeras draga, previše. Spremam se i krećem kolima da se nađem sa Strahinjom i Filipom. Večeras je važno veče. Moram sav fokus da usmerim na pobedu. Moram svu snagu da istrošim da bih onim jajarama pokazao ko je zapravo glavni u celoj priči. Samo moja navijačka grupa ima muda i pravo da se širi na tribanama. Oni ne. A od sutra? Od sutra ću se Saro samo tebi posvetiti. Obećavam. A kada nešto obećam – ja to i učinim.

Prvo smo svratili standardno u lokal i izvukli crtu beline, zalivajući je viskijem. Kasnije smo krenuli ka tribinama. Uživao sam u ovakvim momentima, uživao sam da osetim moć, adrenalin, ludilo i rizik u najavi. Naš klub je igrao protiv nekog trećerazrednog francuskog kluba. Pobediće ga na keca. Kada smo stigli na tribine, počeli smo standardno da skandiramo. Tu u blizini su bile i neke ribe, vatrene navijačice. Njih ćemo posle, sada nam je potreban fokus na utakmicu, a nakon toga na borbu. Zapravo onu važniju i samo našu. Uživao sam u pevanju himne. Strahinju je provocirao neki Miki, jajara, te smo se dogovorili da mu kasnije objasnimo neke stvari. Na naš način. Namerno smo provocirali one jajare. Znali smo da će biti ljuti. Pogodili smo ih nekoliko puta sa flašama. Utakmica je bila pri kraju, naš klub je vodio priču naravno. Nisam ni sumnjao. Jeste se sjebao u poslednjih nekoliko godina, ali ovde će odneti pobedu. Pred kraj utakmice, počeli smo da izlazimo i da čekamo one jajare sa suprotne strane. Plan je bio vrlo jednostavan i prost. Da ih odvalimo od batina. Pele, koji je vodio našu grupu, nam je dobro platio da to učinimo. Sa druge strane, pored love, biće mi zadovoljstvo da ih naučim pameti. Opasno mi idu na kurac. Kada su počeli da izlaze, potrudili smo se da se dobro sakrijemo od očiju pandura. Bilo ih je svuda. Kao mrava. No, mi smo naš zadatak morali da ispunimo. Ko jebe pandure, najebaćemo se majke i njima.

“Znaš šta je Pele rekao, onog Markeza, što mu je pretio familiji, gazi do kraja. Pele će ti se odužiti.” Rekao mi je Strahinja.

“Naravno da će mi se odužiti, i to dobro. Ne činim mu ovo na lepe oči sigurno.”

“Opušteno, krećemo!” Uzviknuo je. Krenuli smo. Sisice su počele da izlaze iz hale. Uh kako volim ove momente. Kako adrenalin počinje da mi se podiže, ponovo se osećam živo. Osećam se ludo, baš kao što želim. Ja zapravo sve ovo radim, da bih preživeo. Ne u materijalnom, već u mentalnom smislu. Loži me ludilo. Lože me rizik i akcija. Hvatam Markeza. Pre nego što napadnem, prvo detaljno proučim metu. Čuo sam da mu je stomak najosetljivija karika. E tu napadam. Uvek ljude napadam – tamo gde su najslabiji. To je nepogrešiva metoda. Zabijam pesnicu u Markeza, tako da mu dobro pogodim osetljivu zonu kod stomaka. Zabijam je nekoliko puta, Strale bije Uroša, Markezovog kuma, čuvajući mi leđa. Krišom vadim mali nož i zabijam mu do kraja u stomak. Krv kreće da lipti, mešam se sa ruljom, uveravam se da niko još uvek ne primećuje krv, okrećem ga na leđa i bežim. Murija pristiže sa svih strana i trudi se da nas pohvata sve. Bežim niz slepu ulicu krijući se. Strahinje i Filipa nema. Nadam se da ih nisu navatali. Uspevam da se probijem kroz masu i konačno pristižem do naših kola, dobro sakrivenih. Sedam unutra, palim cigaretu. Vau. Za malo. Ovo je bilo za dlaku. Okrećem Strahinjin broj. Ne javlja se. Pušim cigaretu i čekam ih. Okrećem Peleta. Javlja se iz neke uglancane kancelarije.

“Markez je gotov.” Govorim.

“Znam, odličan posao. Sutra dolazim u lokal, vidimo se oko 12h.”

***

“Skote bolesni, odvratni!” Urlala je.

“Hej, opusti se, ovo je samo igra! Saro, život je samo jebena igra, ne shvataj sve ozbiljno! Ne shvataj mene ozbiljno!” Urlao sam i smejao se istovremeno. Pobegla je plačući, a ja sam nastavio da ljubim Zoranu i njenu drugaricu. Nisam razumeo čemu tolika drama, mada sam dobrim delom uživao da je povređujem. Da ispijam krv iz njene tanane duše. Previše sam se napio, tako da se ostatka noći ni ne sećam. Ujutru sam se probudio pored Zorane u njenom stanu. Obukao sam se na brzinu dok je još spavala i zapalio gajbi. Sara me je blokirala i na instagramu i viberu. Smešno. Zato što će me odblokirati i pre nego što trepne. Uzalud je bežala, zavezao sam je za sebe. Ja ovakav – kakav ne idem uz nju. E upravo sam ja, uspeo u tome. Isti dan, zvonio sam na vrata od njenog stana. Ovo me je zabavljalo sve više i više. Otvorila je, uplakanog pogleda i bledog izraza lica. Nije bila našminkana. Bila je povređena. Celu noć je plakala.

“Šta hoćeš?” Pitala je.

“Da pričamo. Mogu da uđem?” Pomerila se u stranu. Ušao sam i krenuo da je poljubim, izmakla je glavu. Bio sam još uvek mamuran.

“Šta hoćeš ti uopšte od mene?” Upitala je.

“Tebe.” Sela je preko puta mene na drugi krevet.

“Sve si slagao, jel da? Ne studiraš, ne zanimaju te sve one stvari o kojima si mi pričao, ne zanimam te suštinski ja, već zabava?”

“Tako je. Ne studiram, ali nisam imao predstavu šta da kažem da bih te impresionirao. Ja sam navijač zapravo. Odradim neke honorarne poslove i to je sve. Nisam na tvom rangu, ali mi se dopadaš. I zanimaš me ti, i više nego što možeš da shvatiš, ali ti neću objašnjavati u tančine, jer bi bilo pogubno za tebe. Istina je, ne krijem da sam lud tip, ali te želim. I Saro, govori šta želiš, ali znam da i ti mene želiš.”

“Marš napolje.” Rekla je, a nakon toga se rasplakala. Bila je slaba. Previše slaba. Napravio sam ponovo od nje - slabu ženu kakva je bila nekada. Seo sam pored nje i zagrlio je. Ljubio sam je u kosu.

“Polako, smiri se. Samo polako.” Plakala je poprilično, zapravo je jecala. Ja nikada nisam mogao da shvatim ovakav izliv emocija kod ljudi. Kakva patetika. Kako je ovo zapravo jadno. Ali sam uživao u tom jecanju. Mnogo. Bolesno. Previše. Ponovo me je prožimala neka lavina emocija. Skidao sam je polako. U početku se opirala, jer je bila svesna da kupuje kartu za pakao, a onda je prestala. Prepustila se đavolu. Prepustila se meni. Vodio sam ljubav nežno sa njom. Najnežnije što sam umeo. Ljubio sam je svuda. Dodiri su najmoćnije oružje. Čarobni dodiri – razoružavaju ženu. Ponovo je ležala u mom zagrljaju. Ćutala je. Brisao sam joj lice mokro od suza.

“Ne plači Saro. Volim te. Jel čuješ Saro?” Govorio sam onako, više za sebe.

“Izgubila sam sebe. Ponovo.”

“Nisi. Nikada ne možeš da izgubiš sebe.”

“Šta ćemo?”

“Hoćeš da živimo zajedno?” Nasmejala se.

“Lud si.”

“Ja želim to. Želim da imamo dete. Želim sve.”

“Idi dođavola. Ti si lud.” Ponovo sam je ljubio svuda. Ponovo je svršila i zajecala. Dekoncentrisano je davala intervjue. Slabije je i pisala. Bila je neraspoložena. Bila je bleda. Pretvarala se postepeno u mene, ali nije gubila onu vedrinu u očima. Ja tu vedrinu nisam nikada imao. Insistirao sam da se viđamo svaki dan. Dolazila je, kad god bih je pozvao. Povređivao bih je u toku seksa. Bolelo bi je, ali je ćutala. Prepuštala mi se. Postala je moja marioneta. Danima bih je ljubio i mazio, izvodio na najbolja mesta. Bio bih njen princ, a ona moja princeza. A kada bi pomislila da sam samo njen, pred njom bih se ljubio sa drugom, ili imao seks u toaletu od kafića ili kluba. Nakon toga bi pila tablete za smirenje. Bensedin ili bromazepam. Užas. Postajala bi prava ucveljena i povređena žena. Vrištala bi i plakala. Otišao bih u drugu sobu dok se ne bi smirila, jer je sve više vremena provodila kod mene.

“Ja te volim, ali nikada neću moći da promenim svoju ličnost zbog tebe. Ni zbog jedne. Shvati to.” Šaputao bih joj, dok bi tonula u san pod dejstvom tableta. Zaspao bih pored nje, a košmari bi me ubijali. Doslovno ubijali. Iznova i iznova. Neumorno i bez kraja. Odlazio bih sa njom na njene promocije. Predstavljala bi me kao svog dečka. Jednom sam je vodio na utakmicu. Imala je facu punu gađenja kada smo počeli da navijamo. Više nikad je nisam odveo. Nije zaslužila, niti mogla da razume naš svet. Moj svet. Strahinja mi je išao na kurac, jer je svaki put blenuo u nju. Imam osećaj da bi šutnuo i Mirjanu zbog Sare. Razumem ga, ali joj neće prići.

“Želim da odem od tebe, ali ne mogu.” Govorila mi je Sara dok smo sedeli jednu noć kod mene na terasi.

“Zašto? Zato što povremeno kresnem neku drugu? Iskuliraj Saro, tebe volim, njih krešem. Postoji razlika. Ti si iznad njih. One su potrošna roba.”

“Ti si sve ono od čega sam bežala, a sada, kada si došao, ja ne mogu da odem. Previše sam vezana za tebe.” Govorila je. Privukao sam je sebi i zagrlio. Poljubio sam je i prislonio uz sebe. Bila je svesna ovog ludila. Bila je svesna mene. Rukom mi je prelazila po licu posmatrajući me prodorno.

“Ti si psihopata.” Prošaputala je tiho. Nasmejao sam se.

“Ja sam Saro – šta god ti želiš da budem.” Konstatovao sam. I nisam slagao. Naslonila je glavu na moje rame. Pušio sam cigaretu i posmatrao grad. Drugom rukom sam prstima prolazio kroz njenu kosu. Tonuo sam u neki polu san. Psihopata, hah? Razneću joj psihu. Uništiću je. Skupljaće delove svoje slomljene duše večno – i nikada ih skupiti neće.