UZALUD BEŽIŠ - ODLOMAK II

“Saro, želim da budeš moja žena. Samo moja žena.” Prošaputao sam. Nije ništa rekla. Grlila me je i ljubila snažno, kao da ne može da me se zasiti. Mi nismo ni mogli da se zasitimo jedno drugog. Bilo je neverovatno. Desilo se nešto čudno tu noć. Desila se neka eksplozija obostranog ludila i haosa. Taj haos je izašao napolje. Pojačali smo Mocarta i pili belo vino. Nakon toga sam je masirao, mazao šlag po njenom telu i lizao svaki deo. Želeo sam da uživa i da mi u tom uživanju bude prepuštena. Želeo sam da postanem centar svemira za nju. Sada i zauvek. To je bio jedini način – da ostane moja zauvek.

“Volela bih da ovakvi momenti zauvek traju.” Šaputala je isprekidano u toku noći.

“I trajaće. Ja ću učiniti da ovo traje večno. I želim te večno. Nisam rekao tek tako, da želim da budeš moja žena i majka moje dece.”

“Zašto baš ja?”

“Zato što si ti – ona prava. Zato što si krojena – za mene. I zato što sam lud za tobom, a još luđi bez tebe.”

“Sve je ovo kratko i iznenada. Sve je ovo ludo i konfuzno..ponekad se osećam kao da se nalazim u nekom snu, ali iskreno, ponekad ne želim da ovaj san prestane. Ne želim da nestane. Želim da postojimo u njemu zauvek.”

“I hoćemo.” Nakon toga sam je okrenuo i ušao u nju snažno otpozadi. Ludovali smo tu noć bez prestanka. Zaspali smo tek, kada su nam tela negde pred jutro klonula bez snage. Sa svojim dodirima i ludačkom unezverenom strašću koja me je prožimala – želeo sam da je večno vežem za sebe, tako da više nikada ne pomisli na drugoga. Šta god joj budem radio – biće moja. To nije samo moja želja. To je i njena želja, inače u ovom trenutku ne bi bila pored mene. Možda ljudi poput mene, jesu opasni za sve ljude oko sebe, ali pogodite šta? Ništa se ne odvija protivno volji drugih ljudi. Oni sami pristaju da budu naše marionete. Oni sami žele – da ih ponižavamo. Žene seku vene za ovakvima kao što sam ja, iako se može reći da sam ološ nad ološima, ali one me ipak žele. Zašto? Jer je ludilo, uvek interesantnije i strastvenije od normalnosti, zato što ludačka strast pokreće njihove učmale živote, i zato što vrlo dobro znaju da ovakav stepen strasti – nikada neće pronaći u normalnom čoveku. Nikada. Žene čeznu za zveri, a zver čezne za krvlju. Ko im je kriv što veruju da zver čezne za ljubavlju? Možda, ali na privremeno. Zveri je krv draža od ljubavi. Trebalo bi to da znaju.

Tih dana sam bio i više nego dobro raspoložen. Obećavao sam Sari svašta. Činio sam da se oseća kao princeza. To žena želi. Da se kupa u osećaju sopstvene iluzije – da je nečija princeza, ali ne bilo čija, već moja. Upoznao sam za ovo vreme čitavu anatomiju njenog tela. Znao sam u roku od minut sa jednim pokretom prsta, pogotovo na javnom mestu da je dovedem do orgazma. Umeo sam u relativno brzom roku da opustim njeno telo, da njen tok misli prebacim u potpuno drugi, da je fokusiram na pravac koji meni odgovara i da učinim da se oseća kako ja želim. Ukoliko sam želeo da se oseća sjebano, manje vredno i uniženo, a ponekad je to zasluživala sa svojom abnormalnom pričom o svojim knjigama, stvarao bih situacije koje će je vratiti u realnost i spustiti na zemlju. Kada bi se osećala preterano važnom, odlazio bih kod neke druge tu noć, uveravajući je da sam kod ortaka, puštajući je da visi na telefonu čitavu noć, i da joj se ne javljam. Cvilela je, ali nije bila u mogućnosti da se odvoji od mene. Niti će ikada. To tako funkcioniše. Upoznao sam njene slabosti. Bila je naslabija na drugu ženu. Kada bih je unižavao ili upoređivao sa drugima, crkavala bi. Ne bi to pokazivala, ali bi krišom pila bensedin. Kada bih tendenciozno plakao zbog toga što mi ne pruža dovoljno pažnje, čitavih nekoliko dana bi posvetila samo meni. Zadovoljno sam posmatrao njene oči, u kojima od sada – vidim samo svoj lik. To je bila Sara koju sam želeo. Jedino me je nerviralo to što nije želela da zatrudni. Ja sam hteo dete. Ni sam ne znam konkretno zbog čega, ali pomislio sam, kako bi me dete vratilo u neki životni balans, ili pomoglo da se osećam bolje. I da, želeo sam dete baš sa njom, kako bih je i na tom polju – vezao za sebe.

***

Ljudi poput mene, pružaju abnormalni osećaj raja, ali zauzvrat, ubrizgavaju najsnažniji deo pakla. Sve ima svoju cenu, zar ne? A kažu, da igra sa đavolom, obično ima najskuplju cenu. Ponekad nisam siguran ko je đavo u ovoj priči. Zaista nisam. Ponekad verujem da sam to ja, a ponekad sam uveren da i iznad mene – postoji veći đavo koji mi sve ovo i diktira. Ko zna? Izbacivao sam najbolje fotografije iz klubova na instagram. Znao sam da Sara prati sve, iako je blokirana. Znao sam da ludi. Znao sam da bez mene jedva izdržava. Slikao sam se sa najlepšim devojkama i objavljivao sve. Bio sam pun sebe i ponosan na sebe. A možda me ni jedna od svih njih, jednostavno rečeno, nije bila dostojna? Možda, da su bile drugačije, možda bih bio i ja? Možda im nikada sve ono ne bih rekao – da me na to nisu naterale? Šta god, bio sam prepušten i uživao sam u ovom osećaju koji me je obuhvatio i učinio najvećim. Znao sam da je malo ljudi u stanju, da sve ovo učini. Znao sam da taj dar imamo mi, harizmatični ludaci. Mi posebni, koji ovaj svet, isključivo korigujemo prema svojim pravilima. Mi koji smo došli ovde – da stvaramo svoja pravila, onima koji se tih pravila pridržavaju. Nisam imao nameru da okrenem Andreu više nikada. Dobio sam šta sam želeo od nje. Nije ona tip devojke – koja ide uz mene. Saru ću pustiti da se još dva meseca krčka u svom malom paklu. Pardon, u mom paklu. A nakon toga? Kreće nova runda. Obično kada pređeš jedan krug pakla, dolazi drugi. Ima ih mnogo. Zaista mnogo, ali ne želiš to da znaš. Ne želiš to da vidiš, ni osetiš. Saro, znam da patiš, ali oprosti draga, kada ti patiš za mnom – ja doživljavam nešto nestvarno. Ja doživljama vrhunac mentalnog orgazma. Vrhunac svog postojanja. Oprosti mi molim te, ništa lično. Zver uvek mora prvo da nahrani zver u sebi, pa tek onda lepoticu, a vidiš, problem je u tome, što se zver najčešće hrani lepoticom. Nikada ja tebi ne bih mogao da pružim ono što ti je potrebno, nikada ti meni ne bi mogla da pružiš ono što je meni potrebno, ali u tome je i čar. Mi smo dve jezive suprotnosti, koje se spajaju u jednu nit. Nit koja stvara zavisnost. Nit koja razara. Nit koja ubija. Nit – koja se nikada prekinuti ne može. I od trenutka od kako sam se spojio sa tobom i tvojim telom – od tog trenutka smo povezani. Snažno, najsnažnije. Nisu to bajke jednog ludaka. Nisu to mitovi. To je moja mreža – u koju sam te zarobio. To je mreža u kojoj je tvoja duša zaglavljena. Psihijatri ti ništa neće pomoći. Niko ti neće pomoći, jer si moja, u svakom smislu. A želeo sam da budeš moja do kraja – jer si stvorena za mene. Polako, videćemo se uskoro. Doćiću ti možda u san. Želim te. Kriziram da osetim tvoju vrelinu i tvoj dah na sebi, ali polako, kriziraj još malo. Do tada – vodim prljave igre sa nekim drugim dušama. Podjednako prljavim – kao što sam ja. Gasim cigaretu i otvaram vrata hotelske sobe prostitutki koju sam platio. Nije bila jeftina. Ni malo. Do vraga, bankrotiraću. Ta prostitutka nije bilo koja, već naša draga glumica koju sam zapamtio iz jednog filma. Ah, kad bi ljudi znali koliko je prljavih i odavno zgaženih duša – u kostimu poštenja, pravde, morala i dobrote. Ah, kada bi znali. Osmehnula se i ušla unutra. Zatvorio sam vrata.

***

“Gde ti je devojka, zbog koje si me šutnuo?” Pitala je paleći cigaretu i ubijajući me pogledom. Znao sam da je najviše od svega, pa i samih pretnji i iživljavanja, zabolela činjenica što je bila zamenjena.

“Verovao sam da mogu da imam nešto sa njom. I želeo sam. A onda mi se zgadila, najviše od svih. Užasno mi se zgadila. U poređenju sa tobom, ona je najobičnija nula. Pogrešio sam. Da mogu da vratim vreme, sve bih drugačije uradio. Nisam anđeo, znaš to, ali ne mogu protiv sebe i osećanja prema tebi. I ne želim. Za razliku od tebe. Možemo da budemo odvojeni, da ne komuniciramo, ali Saro, i dalje ćemo biti povezani. To znaš.”

“Ta povezanost je bolesna. Ta povezanost će me ubiti. To je jedino što znam.”

“Želim da ispravim sve. Ja hoću sa tobom sve. Nisam ja problem.”

“Želim da obrišeš video klip.”

“Nema video klipa. Nisam nas nikada snimao. Slagao sam samo da bih te video.”

“Ti želiš da me dovedeš do ludila, zar ne? To ti je cilj?” Pitala je besno.

“Ti si mene već uveliko dovela do ludila, pa?”

“Želim da idem. Razgovarali smo. I molim te, ne traži me više.” Rekla je, obukla jaknu i izašla na vrata. Nije bilo potrebe da krenem za njom. Znao sam da će se vratiti ovde. Znao sam da će se vratiti meni. Vrlo brzo. A ja ću je strpljivo čekati. Kao zver, koja pažljivo oseća kako diše njen plen, znao sam da je nasela na moje reči. Znao sam da mi je poverovala. I ja sam sebi poverovao. Glumac da bi izneo ulogu, prvo mora sebe da ubedi u tu ulogu, a onda sve druge. Osećao sam da su se moje reči primile na njenu dušu. Ponovo. Bez obzira na sve. Moja je. Otpio sam gutljaj šampanjca, uzeo zalogaj jagode i zapalio skupocenu cigaretu likujući nad sopstvenim osećajem grandioznosti koji me je ponovo nahranio.