ĐAVOLJI OKOVI

“Fino je znati da se ne zaboravljamo, da u tamnim i hladnim noćima oboje razmišljamo o ovome što imamo. Od koga nam je ovo dato? Da li smo prokleti ili smo blagosloveni? Da li smo izigrani,nasamareni, izabrani da iskusimo suviše jaku priču za naša slaba srca? Pitam se. Noćima se pitam i ne dolazim do odgovora. A kada ne uspem da dođem do odgovora, ja onda probam da ga potražim. Ovim ili onim putem. Na ovaj ili onaj način. Ja, koja grešim od kako postojim, i grešiću verovatno sve dok postojim, jer u čemu bi mi život prolazio? Šta bih naučila? U kom pravcu ludila bih odlazila? Toliko počinje da me zbunjuje sve ovo, da ne mogu a da se ne zapitam, da li smo ti i ja najveći grešnici koji hodaju planetom?“

***

Kliknula sam send. Poslala sam dugačku poruku negde u 4 ujutru, dok je grad spavao i dok je duvao i suviše hladan vetar za ovo doba godine. Ekran je zasvetleo. Oglasio se zvuk poruke.

“Ja ne znam šta je, ali ja uživam u svakom tvom dodiru, pogledu, hemiji koja već godinama postoji među nama. Ovom čudnom ludilu koje ne želim a i ne mogu da objasnim drugima. Ti si gori prah od bilo koje droge. A znaš da sam ih poprilično konzumirao i degustirao gotovo svaku od njih. Ja ne bih želeo da ovo među nama prođe, jer si ti za mene dar od Boga. Ne umemo da iskoristimo ovo što imamo, ili smo glupi ili ludi za ovako nešto. A možda i oboje. Nisam pametan, znam samo da mi dolaziš često u snovima, suviše često. Kad god te sanjam, taj dan obavezno nesvesno razmišljam o tebi. Slušam Jelenu šta mi priča, a ne čujem je. Njene reči odlaze u vazduh. Pred očima si mi ti, i to je toliko snažno da ne umem da iskontrolišem. Prošlo je šest meseci od kako smo se poslednji put videli, od kako sam te poslednji put grlio dok si spavala, a ti si osetila u snu da sam te zagrlio i nabacila kez preko lica. To jutro sam te odvezao do Novog Beograda, i vratio se da pijem kafu sa mojima. Pokačili smo se. Impulsivna si. Nadrkaš se za sitnicu, ali takva mi se dopadaš. Drska i jebozovna u toj drskosti. Imaš herca da mi protivrečiš, i ja nemam izbora nego da te poslušam, hteo ja to ili ne. Od tada se nismo čuli. Znaš, nastavio sam normalno sa Jelenom. Zapravo, nismo ni raskidali. Ona je prva riba koju nisam prevario, osim sa tobom. Tu noć. Vrlo namerno i smišljeno. Rekao sam ti da to sa njom nije ništa ozbiljno, da bih te video, i dodirivao tvoje telo, i usne, ali Jelena je tu za mene, i znači mi kao osoba. Oprašta mi svaki moj ishitreni potez. Dala bi dušu za mene. Ti ne bi. Ti bi me pustila da ležim u jarku dok ne crknem, ali zato te i volim. Koliko ovo naše traje već? Pet godina? Od toga se nismo čuli ni videli već pola godine, ali ova tvoja poruka mi je dokazala da hemija ne splašnjava, već raste. Dok nas ne ubije ili ne spoji ponovo. Hvala ti što postojiš, zbog tebe se osećam živim. Tvoje telo mi je pred očima dok dodirujem Jelenu. Uveren sam da te na neki čudan način volim.”

Đole.

Suze su mi klizile niz lice u kombinaciji sa osmehom koji se provlačio. Prokleta moja kratka pamet! Kada će sve ovo prestati sa njim? Kada ćemo prestati da budemo robovi jedno drugog? Nije me bolelo kada ga ne viđam, ili ne čujem. Nisam patila za njim, ali ovo ludilo među nama je čini se bilo sve intenzivnije, a mi nismo imali snage da mu se odupremo. Ja sam suviše slaba za ovakve odnose. Bože, zašto si meni smrtnici dodelio ovoliko snažan odnos? Da me ubije ili ojača, ili pošalje u ruke pravom muškarcu za mene? I ja Đoleta volim na neki čudan način. Ja nikada ne bih smela da mu se prepustim. Ni on meni ne bi smeo da se prepusti. Zato što zna, kao što i ja znam, da nas to odvodi ka vratima pakla. Mi smo nepouzdani jedno za drugo. Ali smo ludi jedno za drugim. Gledala sam njegovu sliku sa devojkom na nekoj svadbi preko instagrama. Izgleda kao fina devojka, oštrih crta lica a ujedno i toplih. Grliš je, a iz očiju ti isijavaju varnice dok se smeškaš prema kameri. Osmehnuh se i ja. Nisam povređena dok si sa drugima u vezi. Ti furaš duge veze, ti si ozbiljan dečko. Ja od svojih veza bežim, jer sam neozbiljna i komplikovana. Jedina želja koju imam, je da ovo sa nama prestane. A što više želim da prestane to biva sve jače. Kakva ironija životna. To jutro ustajem ranije, kišno jutro u Beogradu. Jul je pri kraju. Ispijam vrelu kafu i pitam se u kom pravcu se kreće moj život? Sinoć sam videla fotke od mog bivšeg sa kojim sam nedavno raskinula, Stefana. Prolepšao se, baksuz! Baš sada kada sam ga ostavila, on se prolepšao. Dok je bio sa mnom, pustio je obiman stomačić, kosu zabacivao po strani, a sada izgleda kao filmski glumac! Bedak. No, ipak mu se ne bih vratila. Suviše je bio mlak za mene, suviše posesivan, suviše vezan. Ta dva meseca sa njim, bila su mi poput ropstva. Posmatrala sam ga kao drugara. Kada sam shvatila da nisam zaljubljena u njega, i da nema svrhe da ga zavlačim, uputio mi je niz psovki i uvreda. Predobri Stefan, više nije bio tako dobar. Uklonila sam ga sa instagrama, jer ne želim bivše u blizini, pa makar i u virtuelnoj. No, drago mi je ako ga je raskid podstakao da se prolepša, volim kada dobro utičem na ljude i podsticajno delujem na njih. Vidim, objavio je neke nove trake. Suviše mračne po meni. Već mogu da zamislim da ih je pravio u studiju onog trenutka kada sam raskinula sa njim. On me sada mrzi, a ja njemu želim sve najbolje. O bivšima, sve najbolje. Pod znacima navoda. U međuvremenu mi se javljala gomila debila pokašavajući da me smuva preko nekih jeftinih džibersko dripačkih fora. Smejala sam im se. I sada sam odlučila da budem sama. Bar dok se ne pojavi čovek mog života. Ako se pojavi. Osećam da mi se svašta priprema, osećam da mi najbolje, a ujedno i najvatrenije tek dolazi. Videćemo u kom pravcu će me odvesti moj osećaj? U međuvremenu, volela bih da raskrstim sve sa Đoletom. Volela bih da mi ispari iz telesne i duševne memorije. Ali ne vredi. Nešto više od nas samih što lebdi među nama, to očigledno odbija....

***

“Do kad planiraš tako?” Pitala me je Jovana dok smo pile kafu kod mene kući i pravile poslovni plan. Bile smo saradnice, i povremeno smo pile kafu i žalile se jedna drugoj kada bi zagustilo. Jela sam milku čokoladu. Zapravo, smazala sam je u roku od minut. Tata mi je rekao da pokašavam nešto da nadoknadim kroz slatkiše. I to mi je neka mudrost. Znam ja šta pokusavam da nadoknadim.

“Ne znam, dok ne odlepim?”

“Ma treba da ga kuliraš kada ti se javi, ili na silu da nastaviš dalje, šta znam..”

“Ja to i radim. Mi ne stojimo u mestu, ali nas ova naša priča savladava. Ne moramo ni da se vidimo godinu dana, možemo na najgori način da povredimo ili izvređamo jedno drugo, ali će opet biti isto. Kapiraš? Dala sam sve od sebe da izađem iz toga, ali ne ide.”

“Šta planiraš sa njim?”

“Da živim u nadi da će me spasiti čovek mog života koji zapravo predstavlja pravu ljubav?”

“Najčešće tako i bude. Mada, čula sam iz raznih priča da čak ni tada te priče ne prestaju..”

“E baš ti hvala, rušiš mi iluzije.” Smejale smo se, i nakon toga komentarisale i suviše tmurno vreme za ovo doba godine. Kasnije smo pravile poslovni plan. Ona je bila programer za redakciju za koju sam pisala kolumne povremeno. Predveče smo se pripremale za jedan večernji koktel koji je organizovala naša kolegenica Lidija. Bilo mi je potrebno da malo isključim mozak od svega.

“Nego, vide li Stefana na slici? Koliko se prolepšao, raskid je bio inspirativan za njega?” Rekla je Jovana nakon druge šolje kafe isti dan.

“Da! Neka, drago mi je zbog njega. Nadam se da će uskoro pronaći drugu devojku. Lep je on dečko, ali nije za mene.”

“Surova si..”

“Možda.” Rekoh i otpih gutljaj kafe sa kezom na licu. Tu istu noć, nakon gomile obaveza koje sam završavala po gradu, i gomile tekstova koje sam ispravljala, setih se Đoletovog i mog poslednjeg susreta. Spavali smo tu noć, zaspali zagrljeni, a sutradan se posvađali. Nije me zabolelo. Po ko zna koji put sam ga uredno obavestila da mi se više ne javlja. Nakon šest meseci, ne uspevam da ubijem hemiju koja struji između nas. Pitam se da li sam luda, ili mi je pamet suviše kratka? U međuvremenu sam se viđala i sa drugima, brzo bi mi dosadili. Dobijam gomilu poruka na instagramu na svakodnevnom nivou. Bila sam čak dva meseca u vezi sa Stefanom, ali ipak, Đoleta, sa kojim se vučem godinama u ludačkom odnosu ne uspevam da izbacim iz glave. Nisam ja luda da mislim da je ovo vanserijska ljubav. Nisam ni glupa da ga čekam i potrošim život samo na njega, ali ne umem da objasnim ni sebi ni drugima, koliko sam slaba na njega, i koliko je i on donekle slab na mene. Toliko smo puta pokušavali da prekinemo ovo ludilo, ali ni njemu ni meni nije polazilo za rukom. Glupa sam ja za ovakve odnose. Glupa sam ja za ovaj život. Odvrćem do daske Foreigner – Feels like a first time, i tonem u setu. Sećam se momenta kada sam ga zapazila prvi put u klubu pre pet godina. Bio je diler i krimos, sada se bavi normalnim poslom, jer je u međuvremenu bio u zatvoru i to ga je naučilo tome da nije besmrtan. Osećala sam tada na sebi prodorni pogled prilepljen na meni koji je dolazio iz daleka. Primetila sam kako mu vatra iz očiju igra na meni. Veza nam je bila haotična, posesivna, luda, prepuna strasti, i nežnosti, ali destruktivna, fatalna za oboje. Nekontrolisano sam ga povređivala, nekontrolisano me je povređivao. Uništavali smo sujete jedno drugom. Mi nismo sigurni jedno sa drugim, jer će jedno uvek izdati drugo. On nema herca da se prepusti meni. Ja nemam herca da se prepustim njemu, i to je tako. Tako smo slični, a tako odvojeni. Ne možemo dugo zajedničkim snagam da udišemo isti vazduh. Oboje smo svesni činjenice da nismo jedno za drugo, ili bar da ne umemo da budemo jedno sa drugim, i da za nas postoje ljudi kompetentniji nama, ali problem je u tome, što mi te ljude varamo jedno sa drugim. I nije to samo zbog abnormalnog odnosa, već i zbog nekih ludačkih varnica koje prorade kada se pogledamo. Koliko god vremena da prođe da se ne vidimo ili ne čujemo, uvek znamo da nije kraj, i da je dovoljna jedna poruka, jedan pogled, ili dodir, da se sve opet pojavi. Đole mi je govorio da sam fatalna za njega, da u životu svakog muškarca postoji žena za kojom čezne dok je živ. Ja sam njemu govorila da je i on fatalan za mene, i da se plašim da to tako ne bude i kada se budem udala za čoveka svog života. Poslednji put kada smo se videli, rekao je da ću se na kraju udati za njega. Naravno da neću, jer nisam luda. Pomislila sam. Ovakve odnose bi srušio brak, realan život, svakodnevno disanje istog vazduha. Mi čeznemo jedno za drugim jer se više nemamo, nego što se imamo. Đole pak tvrdi, da sam ja - on, i da je on - ja, da on to zna, ali da nema predstavu šta da radi sa tim. Nemam ni ja, stoga radimo i srljamo najbolje što umemo u druge odnose, sa drugim ljudima, dok noćima sanjamo jedno drugo. Nekoliko dana kasnije, tuširala sam se dugo, a nakon toga mazala losion na telo. Posmatrala sam grad kako tone u noć kroz prozor. Muzika na radiju je tiho svirala. Ponovo naporan dan, puno posla, puno odgovornosti. Radovala sam se odlasku u krevet, jer dok bih spavala, bila bih udaljena od svih obaveza koji nam nameće ovaj surovi matriks. Tata ima drugu konstataciju za to, a to je lenjost pod izgovorom – umetnička duša. Osmehnuh se. Iz misli me je prenulo zvono. Poletela sam ka vratima, jer sam se setila da komšinica iz susednog stana treba da mi vrati peglu koju je pozajmila juče. Kada sam otvorila vrata, krv mi je proključala. Na vratima je stajao on. Đole. Pomerila sam se u stranu. Ušao je u stan. Zatvorila sam vrata. Izgledao je neverovatno. Crna pripijena košulja, crne farmerke i cigareta u ruci.

“Zašto si došao?” Upitah.

“Želeo sam da te vidim. Bio sam na nekom rođendanu, i setio se tebe dok sam slušao one pesme što smo zajedno slušali..” Rekao je posmatrajući me.

“Piće?”

“Da. Viski, kao i uvek.” Nasuh mu i pružih mu čašu u kojoj se bućkala braon tečnost sa ledom. Sela sam preko puta njega. Nešto unutar mene je gorelo i previše. Mislila sam da neće doći, i da su one poruke bile isključivo znak slabosti. Prevarila sam se. Muškarci gotovo uvek dolaze.

“Pa, čemu ovo?” Upitah ponovo.

“Znaš ti dobro čemu. Znaš ti vrlo dobro da ne volim što me ovo savladava, ali eto, tu sam. Hteo sam da prespavam pored tebe.”

“Šta će da ti kaže devojka?” Upitah cinično.

“Dosta o tome. Dođavola, ne kvari!” Pustila sam Foreigner i nasula mu još viskija. Podsvesno sam znala da će se ovaj đavolji krug nastaviti, ali svesno sam pokušavala da racionalizujem i verujem da će bar Đole biti dovoljno jak da prekine ovu priču.

“Znaš, sanjala sam te nedavno dok sam još bila u vezi sa Stefanom. Sanjala sam da ga varam sa tobom, i da ti i ja bežimo na kraj sveta. Mislim da smo u tom snu najviše želeli da pobegnemo jedno od drugog, ali nismo uspeli.” Rekoh.

“Nikad ne uspemo, šta je tu novo? Rekao sam ti davno da gubiš vreme pokušavajući isto..”

“Kako ti je u vezi?” Upitah radoznalo.

“Lepo. Na momente mi izađeš iz glave, i ja se radujem, i kažem sebi, to, uspeo si konačno da je zaboraviš! Vidiš da možeš. Nije ona toliko bitna i nezamenjiva, sve je u glavi care. Ali do moga, sve do narednog momenta kada me neka emocija ponovo privuče tebi, ili kada me san podseti na tebe. Ili dok pored sebe gledam njeno telo, koje nije tvoje.” Rekao je, a zatim skočio sa fotelje i privukao me sebi. Ljubili smo se pripijeni. Mirisao je na dim, parfem i viski. Grlila sam ga snažno kao da sutra ne postoji. Usnama je strastveno prelazio preko mojih kao da je prvi put, baš kao što kaže Foreigner u onoj pesmi. Ležali smo na krevetu zagrljeni. Gledala sam divljenje u njegovim očima. Posmatrao je moje lice, pogled mu je bio pun neke vatre i nežnosti ujedno. Poljubio me je u čelo i snažno privio sebi. Nisam želela da zaspem, želela sam da što više upijem ovaj momenat u sebe, da što duže svesno posmatram šta se odvija, ali zaspala sam mu u zagrljaju prilično brzo. Osećala sam njegov snažan zagrljaj i u snu. Sutradan kada sam se probudila, oblak njegovog parfema, kao i dima od cigarete je lebdeo u vazduhu. Skuvala sam kafu, i teškim koracima listala sajt pokušavajući da dobijem inspiraciju za naredni tekst koji sam morala da napišem. Mrzela sam što se još uvek u mom životu nije pojavio muškarac koji će istisnuti Đoleta iz mog života. Možda se taj isti muškarac nije pojavio, jer nisam spremna da napustim prošlost. Pomislih na momenat i nastavih da radim. Posao me je vraćao u ravnotežu. I činio bi da barem na trenutak zaboravim na pojedina dešavanja.

***

Sutradan predveče sam ležala na dobro poznatom Đoletovom krevetu. Držao je pikslu na stomaku i tresao u nju pepeo od cigarete. Jednom rukom je držao cigaretu, i zamišljeno gledao u pepeo, a drugom mi je prolazio kroz kosu. Imao je nežne pokrete ruku. A imao je tako snažne muške ruke. Bile su stvorene da klize po ženskom telu. Nastavili smo gde smo stali. Ni ceo život nije bio dovoljan da se izdovoljimo jedno drugoga. Prijali su mi njegovi grubi dodiri a ujedno me i boleli. Takav je bio i čitav odnos sa njim, prijatan, a ujedno i bolan. Valjda su takvi nemogući odnosi. Vatreni odnosi. Ćutali smo u mraku. U pozadini je tiho gruvao tehno, kao u stara dobra vremena dok smo bili mlađi i luđi. Sada smo pak bili zreliji, ali ne dovoljno da bismo raskrstili jedno sa drugim.

“Svaki put kada te vidim, doživim haos iznutra. Neverovatno. Uvek imam tremu pre susreta sa tobom.” Rekao je tiho ljubeći me.

“Zaista? Ja kako kad. Ponekad se plašim susreta sa tobom, a ponekad ne..” Rekoh iskreno.

“Hajde da se prepustimo ovom haosu, pa, šta bude?”

“Da se prepustimo dok ti uredno varaš devojke sa mnom, ali ako se pojavi neko u koga bih se zaljubila, ja ga zasigurno neću varati sa tobom.” Procedih iskreno.

“Teško Klaudija, previše si moja. I ja te ne dam..” Rekao je nastavljajući da me ljubi. Zaspali smo dubokim snom. Privukao me je sebi, zagrlivši me čvrsto. Zaspali smo osluškujući disanje jedno drugog. Znala sam da nije dobro što radim ovo, znala sam da trebam da se držim što dalje od Đoleta, ali ja sam uvek radila intuitivno. Koliko košta, neka košta. Svoje grehe na kraju svih krajeva, ionako na leđima nosim ja. U snu sam osećala njegov suviše grub zagrljaj. Prijao mi je. Mi smo vezani, nekom čudnom niti. Ko zna koliko će to trajati? Možda dobrim delom i nemamo moć nad tim, a možda i imamo? Sutradan sam se probudila rano. Ispijala sam vrelu kafu, dok je Đole spavao duboko. Posmatrala sam njegovu kuću, terasu sa koje se videla mala fontana u njegovom dvorištu. Toliko smo puta sedeli ovde zajedno. Uverena sam da među nama postoji ludilo koje prevazilazi granicu razumnog. Ipak, to ludilo mora da stane. Pomislih na trenutak dok sam u toj tišini pila kafu. To ludilo ćeš zaustaviti ti Klaudija. Niko drugi. Đole ga sigurno zaustaviti neće. Ludilo je jače od njega. On će te uvek tražiti, ali ti si kriva što uspe da pronikne u tvoju dušu svaki put. Shvatila sam da ne volim Đoleta, i da sebe ne vidim sa njim, kada sam po prvi put dok smo bili u vezi posumnjala da sam trudna. Gadila mi se misao da će možda on biti otac mog deteta. Gadila mi se misao da ću možda večno biti vezana za njega. Gadio mi se brak sa njim. Moja duša zna da on nije za mene. Moja duša odbija da ja budem sa njim. Odbija, jer zna da postoji neko bolji. Odbija, jer zna da ću ja jednom biti dovoljno zrela da prevaziđem ovu ludačku hemiju i strast. Hemija nije naivna, svaki smrtnik je slab na nju. To su oni najteži životni odnosi koji bivaju krunisani lošim brakovima, užasnim krajevima, ili koji vas uče šta ljubav nije. Uče vas da naučite konačno da cenite sebe, i da smognete snage da kažete kad je kraj. Pogotovo žene. Kada žena uspe da prevaziđe odnos koji joj kida dušu i telo, kada ispred emocija stavi sebe i svoje standarde, kada počne da teži ka ljubavlju, ona prevazilazi samu sebe, i ona ljubav dobija u svoj život. Dok sam gledala Đoletove slike dok je bio klinac, koje su bile uredno poređane na polici, shvatih da ovde moram da stavim tačku. Da, život ponekad stavlja zarez, ali mi moramo da stavimo tačku na ono što se tiče isključivo nas. Mi u većini slučajeva određujemo sebi mapu sudbine. I mi smo odgovorni što pristajemo na manje od onoga što zaslužujemo. Da li želim da Đole večno vara devojke koje to ne zaslužuju sa mnom? Da li želim da budem učesnik u obmanjivanju? Da li želim da zatrudnim sa čovekom koji nije pouzdan ni za samog sebe? Ne. Jedno veliko ne. Varnice su tu, njih ne mogu ubiti na silu, ali mogu sa njima da živim, svesna činjenice da zaslužujem bolje i više. A to više je ljubav. To više znači – ceniti sebe više nego strast i Đoleta. Udahnuh duboko. Počela sam da nanosim šminku i parfem. Probudila sam Đoleta. Vozio me je do kuće. Na rastanku me je čvrsto poljubio u usta. Uzvratila sam mu. On veruje da će se sve ovo ponoviti još mnogo puta. On veruje da sa nama nikad nije kraj. On veruje da sam njegova do kraja. Ali ne zna, da sudbina ponekad igra igricu sa nama. Ne shvata da žena može danas da ti bude prepuštena, a da sutra potpuno može da promeni ploču. Ovde se zaustavljamo ti i ja Đole. Ja ću biti ta koja ovaj odnos završava u miru. Ti ćeš toga postati svestan tek kada osetiš da sam se od tebe odvojila energetski. Tada ćeš poželeti da me vidiš i čuješ, ali ja ću tada biti daleko. Dok sam koračala prema zgradi, začuh malo dete kako doziva majku, svojim slabašnim glasom. Okrenuh se. Oči mi se napuniše suzama. Da. Ja želim ovakvu budućnost. Želim dete i čoveka koji je adekvatan za mene. Čoveka koji je ljubav. Ne želim i ne pristajem ni na šta manje od toga. Shvatih da se menjam, da sazrevam i da u nekim momentima prevazilazim samu sebe. Ponekad na neke emocije ne možemo da utičemo, ali te iste emocije ne smeju da nas vode kroz život. Zbog toga, Đole, posvetila sam ti nekolicinu romana, ova priča je za jedan srećan kraj. Srećan za mene, sjeban za tebe. Tako to biva, zar ne?

Mesec dana kasnije, telefon je zvonio. Mislila sam da će eksplodirati od zvuka. Dobro poznati broj. Prekid veze. Isključih zvuk. Poruke su se nizale svuda. Na telefonu, na instagramu. Blokirala sam ga svuda. Više nisam bila njegova, bila sam svoja. I on je to znao. Na žurkama na kojima smo se sretali je pokušavao da započne razgovor sa mnom, ignorišući prisustvo svoje devojke. Molio me je da pobegnemo negde zajedno, da počnemo sve iznova. Odmahivala sam rukom. Ne, Đole, ti ne možeš da pobegneš od sebe. Ti nisi ljubav, a ja želim ljubav. Ovde stavljam tačku. No, možda me život demantuje, i pokuša da stavi zarez kao mnogo puta, ali ja se ipak držim tačke, koja pravi granicu između moje prošlosti i budućnosti.